SAPUNSKA OPERA SA BLAGIM UKUSOM RUSIJE

Uvek kad se na Zapadu snimi neki od filmova po ruskoj klasičnoj literaturi, u Rusiji nastane prava pravcata zbrka. Jedni su srećni što se i danas cene klasici, što svi znaju i poštuju Tolstoja, Dostojevskog, kupuju njihove knjige pa čak i snimaju filmove po njima, dok drugi obavezno počinju da objašnjavaju kako Zapad ne razume Rusiju, a reditelj se ne trudi previše da ostane veran originalu. Isto se dogodilo i ove nedelje, neposredno posle prikazivanja u Rusiji nove verzije “Rata i mira” koju su zajedničkim snagama realizovali Italija, Nemačka, Španija, Francuska, Poljska, SAD i Rusija.

Filmska diplomatija

Iako je serija u Evropi postigla ogroman uspeh, u Italiji ju je gledao svaki četvrti stanovnik, a u Francukoj su pred premijeru ponovo objavili roman i prodali ga u rekordnom roku, ruski gledaoci imaju gomilu zamerki. Ako eliminišemo one koje se odnose na “nerazumevanje ruske duše”, ostaje zaista niz ozbiljnih -  u sceni u kojoj gori Moskva vidi se hram Hrista Spasitelja koji je zapravo sagrađen pet godina posle pobede nad Napoleonom. Naravno, to nije slučajno, producentima se veoma dopala panorama Moskve ukrašena hramom i – hram se našao tamo gde ga u tom trenutku uopšte nije bilo. Ipak, u ruskoj verziji on je izbrisan, a Italijani, Francuzi i ostali gledaoci u svetu na to prosto neće obratiti pažnju. Isto kao što neće primetiti da Nataša i Bolkonski plešu uz muziku Hačaturjana napisanu 1941. godine. Da i ne govorimo o tome da je Nataša Rostova suviše stara za tu ulogu i očigledno, suviše iskusna u vođenju ljubavi. A Pjer Bezuhov ni najmanje ne liči na lik koji je svojevremeno stvorio čuveni Bondarčuk... I tako redom... primedbi je bar onoliko koliko i epizoda u flimu.

Scena iz filma: Rostova i Bolkonski

Prema rečima Sergeja Šumakova, generalnog producenra tv kanala “Rusija”, celim projektom rukovodila je – diplomatija. S obzirom na činjenicu da je u snimanju filma učestvovalo sedam zemalja, kompromis, ne samo pri izboru glumaca nego i postupaka, bio je neophodan. Svaka producentska kuća tražila je da ima jednog od glavnih glumaca i nekoliko epizodnih. Tako ruski glumci igraju Kutuzova i Akleksandra I, Andreja Bolkonskog glumi Italijan Alesio Boni, Pjera Bezuhova – Nemac Aleksandar Bejer. Francuskinja Klemans Poezi je Nataša Rostova. Najpoznatiji glumac u filmu je Englez Malkolm Makdauel koji igra starog Bolkonskog.

Potcenjivanje muzeja

Potreba da se u svemu postigne konsenzus nije mogla da ne utiče na kvalitet filma. Uzalud su Rusi pokušavali da objasne strancima da postoje velike razlike između moskovskog i peterburškog plemstva, da ruski seljaci nisu prvobitni ljudi zarasli u bradu i kosu. Reditelju filma, Rumunu Robertu Dorihelmu, to sve nije bilo važno. Na konferenciji za novinare povodom prikazivanja serije objasnio je: “Mene nisu interesovali detalji, nego duh romana. Najvažnije je da je u filmu jasno da je Tolstoj bio pacifista i hteo da izmeni svet. Ne želim da se ljudi dok gledaju film osećaju kao da razgledaju stari prašnjavi muzej”. Da je dovoljno mahnuti krpom da bi se ispod prašine otkrio sjaj i bogatstvo, niko nije uspeo da mu objasni. Zato su na kraju odustali od ubeđivanja – ruski producenti uspeli su samo da izbace najdrastičnije gluposti i netačnosti.

Novi “Rat i mir” je holivudski blistav, liči pomalo na sapunske opere s blagim ukusom Rusije. Koštao je 26 miliona evra, za glumce je sašiveno 2400 kostima, u snimanju masovnih scena učestvovalo je 15 hiljada ljudi, 1500 konja, 650 starinskih pušaka i 15 topova. S glumcima je radilo 1800 kaskadera. Ali sve to je malo u odnosu na čuvenu verziju Sergeja Bondarčuka u kojoj je učestvovalo čak 120 hiljada ljudi. Do uštede je došlo zahvaljujući kompjuterskoj tehnici sposobnoj da masovne scene reši prosto kao kompjuterske igrice, animacijom - ucrtavanjem ljudi i predmeta.

Filmovi po Tolstoju

Film je izazvao krajnje protivurečne reakcije ali svi se ponose činjenicom da je Tolstoj i dalje na Zapadu jedan od najcenjenijih svetskih pisaca i da je “Rat i mir” i  dalje inspiracija za sve nove i nove ekranizacije. Prva verzija u XXI veku rađena je za savremenu zapadnu publiku i prikazuje Rusiju u potpuno pozitivnom svetlu. U vreme kad se u zapadnim filmovima Rusi (kao i Srbi, uostalom) mogu pojaviti samo kao “loši momci”, činjenica da nisu prikazani ni kao razbojnici ni primitivci, već kao inteligentni i obrazovani ljudi koji ne žele rat, zaslužuje pažnju. U tome je, slaže se većina stručnjaka, najveća vrednost ovog filma.

Iako je do sada snimljeno mnogo verzija Tolstojevog čuvenog romana, dve ostaju u samom vrhu svetske kinematografije. Najpre američka, iz 1956. godine, sa čudesnom Odri Hepbern u ulozi Nataše Rostove koju je režirao Piter Jejts a igrali su još i Henri Fonda (Pjera Bezuhova) I Mel Ferer (Andreja Bolkonskog). I nenadmašna, ruska – veoma skupa, devetočasovna ekranizacija reditelja Sergeja Bondarčuka za koju je dobio “Oskara” 1968. godine. Do dana današnjeg to je najskuplji film u istoriji (560 miliona dolara), skuplji i od “Kleopatre” sa Elizabet Tejlor u glavnoj ulozi (300 miliona) i “Titanika” (220 miliona dolara). Za scene rata u ovom filmu utrošeno je 23 tone eksploziva i 40 hiljada litara kerozina. Film je prodat u 117 zemalja sveta. Po broju statista ušao je u Ginisovu knjigu rekorda.

Posle Bondarčukove snimljeno je još nekoliko verzija ali nijedna nije imala naročitog uspeha. Za one koji su gledali Bondarčuka, verzija koja je upravo prikazana na ruskoj i nekim evropskim televizijama, neće biti poseban doživljaj. Ali za nove generacije, za one koji nisu ni bili rođeni kad su Ljudmila Saveljeva (Nataša Rostova) Sergej Bondarčuk (Pjer Bezuhov) i Aleksandar Tihonov (Andrej Bolkonski) skupljali lovorike po svetu, a navikli su na kompjutere, igrice i prečice, novi film koji izgleda kao skraćena verzija, sigurno će biti zanimljiv. Uostalom, ko bi danas odvojio devet sati za gledanje jednog filma, i zar nisu najčitanije upravo dajdžest verzije romana čuvenih klasika?