Dunavska strategija – stara ideja za novi vek

dr Nebojša Veljković

Izgradnja plovnog kanala Dunav-Morava-Vardar biće strateški projekat Srbije, izjavio je prof. dr Milan Bačević, ministar prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja u novoj Vladi Srbije, aktuelizujući projekat o kome je pre 13 vekova razmišljao još Karlo Veliki (vidi http://www.balkanmagazin.net/energetika/cid163-31224/za-kormilom-s-karlom-velikim ), za koji je Društvo američkih inženjera finansiralo izradu generalnog projekta 1909. godine a dr Nebojša Veljković napisao esej u kome potencira značaj ovog dela Dunavske strategije. (foto: Velika Morava)

Strategija u izvornom značenju predstavlja knjigu o veštini ratovanja, a ima koren u starogrčkom pojmu στρατηγία, koji je značio lukavstvo ili majstoriju. Danas se pod strategijom, u proširenom smislu, ima u vidu način, sredstvo ili metod za donošenje odluka kojima se obezbeđuju okviri za sistematsko promišljanje i daje mogućnost jednoj zemlji da rešava međusobno povezana društvena, ekonomska i pitanja zaštite životne sredine na regionalnom, nacionalnom i lokalnom nivou. U ovom eseju se govori o jednoj strategiji koja traje celo jedno stoleće i ima isti cilj. Ona u Dunavskom regionu Srbiju kao lokalnog aktera postavlja u situaciju izbora, danas kao i pre jednog veka, u odnosu na stav da „[će] neuspeh u tome da se iznova promisli, iznova obuči i prilagodi za budućnost iznova proizvesti još jednu grupu ekonomskih gubitnika u istoriji“.1

Nova strategija ujedinjenja Balkanskog poluostrva

Složenost koncepta održivog razvoja zahteva dugoročnu politiku, reforme institucija i uključivanje privatnog i javnog sektora, kroz primenu nacionalne strategije održivog razvoja, u konkretnu praksu i akcije. Srbija se nalazi u dugogodišnjoj krizi koja je pogodila njenu privredu, pogotovo velike društvene i državne sisteme. Neizbežne i svestrane, duboke promene pred kojima se nalazi privreda mogu se izvesti ako se imaju jasna vizija privredne budućnosti i ostvarivi ciljevi razvoja u pravcu modernizacije. Aktuelni procesi integracije evropskog i svetskog tržišta i velika ograničenja koja karakterišu domaći privredni ambijent jasno ukazuju na potrebu za integrisanjem sektorskih nacionalnih strategija sa odgovarajućim na regionalnom nivou. Primer takve regionalne sveobuhvatne strategije Evropske Unije je Dunavska strategija, koja se bazira na tri stuba: 2

-          uspostavljanje sistema bezbedne plovidbe i razvoja transporta i prateće infrastrukture,

-          zaštita životne sredine i održivo korišćenje prirodnog bogatstva, i

-          ekonomski razvoj i jačanje regionalne saradnje i partnerstva u regionu.

Srbija se uključila u izradu ove strategije, čime je naša zemlja u prilici da pruži važan doprinos pripremi ovog internog dokumenta EU. Posmatrano u istorijskoj perspektivi, Dunav je za Srbiju uvek imao strateški značaj, kao što ga ima i danas kada je nakon ulaska Rumunije i Bugarske u EU (2007) postao “unutrašnji” vodeni put EU. Dunav je jedan od transevropskih koridora (koridor 7) i predstavlja osnovni vodeni put kroz teritoriju EU. Preko Rajne je povezan, kanalima, sa Severnim morem i predstavlja direktnu vodenu vezu između Severnog i Crnog mora. Ove okolnosti na najbolji način ilustruju značaj „prvog stuba“ strategije, kojim EU nastoji da uspostavi sistem bezbedne plovidbe i razvoj transporta i prateće infrastrukture na celom toku Dunava. Drugi stub, zaštita životne sredine i održivo korišćenje prirodnog bogatstva kroz ispunjenje zahteva i zadovoljenje standarda Evropske unije u oblasti voda, jedan je od prioriteta naše zemlje i važan je uslov u procesu evropskih integracija.

dunav-crno-more

Vodena veza Severnog sa Crnim morem

Jedna od aktivnosti koja vodi usaglašavanju sa evropskim standardima je i primena Okvirne direktive EU u oblasti voda, posebno kroz saradnju u okviru aktivnosti ICPDR-a i Dunavske komisije.3

Treći stub, socio-ekonomski razvoj, za Srbiju je kao multietničku državu od posebnog interesa, jer obuhvata razvoj susedskih odnosa, promociju ljudskih prava, kulturnih različitosti, razmene znanja i prava nacionalnih manjina.

Stabilnost sva tri stuba za Dunavski region je od strateškog značaja za EU jer je to heterogena oblast u ekonomskom, ekološkom i kulturnom smislu, a istovremeno države u regionu dele brojne zajedničke resurse i međusobno su veoma povezane. To znači da se događaji u jednom delu regiona veoma brzo prenose i imaju posledice na ceo region. U slivu Dunava živi oko 115 miliona stanovnika EU, praktično svaki peti stanovnik. Sliv Dunava obuhvata prostor od 800 000 km2, a život oko 20 miliona stanovnika neposredno zavisi od same reke, ali plovidba Dunavom dostiže samo 10 odsto obima plovidbe koja se odvija rekom Rajnom. Izračunato je da bi povećanjem kapaciteta plovidbe na osovini Crno more–Severno more za 30 procenata oko 5 milijardi tona tereta moglo da bude preusmereno na ovaj vodeni put. Dunavska strategija nije fokusirana samo na države kroz koje Dunav protiče, nego i na ceo dunavski sliv, čime je obuhvaćeno 14 država (8 su članice EU) od Nemačke na izvoru do Ukrajine na ušću Dunava u Crno more. Strategija se zasniva na „makroregionalnom“ pristupu, novom pristupu u EU koji ojačava sinergiju između raznih politika i koordinira napore širokog kruga aktera (regiona, opština, međunarodnih organizacija, finansijskih institucija, socijalno-ekonomskih partnera i civilnog društva) u okviru koncepta održivog razvoja.4

Koncept održivog razvoja se može izraziti opšteprimenjenom ekološkom formulom U=PPURT, čije su tri promenljive u korelaciji, tako da uticaj na životnu sredinu (U) zavisi od: populacije (P), potrošnje i upravljanja resursima (PUR) i tehnologije (T). Povećanje broja stanovnika, na više očiglednih načina, uvećava ekološki uticaj na ljudsko okruženje. Pod pretpostavkom da su ostale promenljive u prethodnoj formuli konstantne, nesumnjivo da povećan broj stanovnika izaziva veće zagađenje. Međutim, u ovoj ekološki orijentisanoj raspravi porast ili opadanje ljudske populacije neće biti razmatrani s gledišta uticaja na životnu sredinu, nego će poslužiti za neku vrstu istorijskog osvrta o tome kako rđava politika i pogrešne odluke mogu uticati na ostvarenje ideja koje ne zastarevaju. Početkom 20. veka, otkad počinjemo s našim razmatranjem, Srbija je bila u demografskoj ekspanziji.

Međutim, iako na strani sila pobednica, Srbija je iz Prvog svetskog rata izašla demografski poražena, u toj meri da nije uspela da povrati svoju biološku masu sa kojom je ušla u XX vek. A i danas, sto godina kasnije ona se nalazi na sličnoj demografskoj „nizbrdici“. S druge strane, na početku XX veka Srbija je bila u prilici da učestvuje kao akter, i kasnije kao upravljač, jednog projekta koji bi po svim svojim elementima prevazilazio, što se dobrobiti po nju samu tiče, ono što se sada, sto godina kasnije, nudi kao Dunavska strategija. Kontraverze, naročito među istoričarima, o okolnostima i opravdanosti učestvovanja Srbije u započinjanju prvog svetskog sukoba, zaslužuju da se sada razmotre u jednom novom svetlu – svetlu nove politike EU prema zemljama zapadnog Balkana i stalnih sučeljavanja na našoj kulturnoj, naučnoj i političkoj sceni o pitanjima evropskih integracija.5

Strategija regionalna – rat svetski – posledice lokalne

Region Dunava i geografski prostor južno od njegove desne obale u srednjem i donjem toku, koji se od kraja XIX veka naziva Balkansko poluostrvo, tokom istorije su nastanjivali narodi koji su stvarali i razgrađivali države u težnji da objedine teritorije po etničkom, verskom ili ideološkom principu. To su uspele da ponaosob, u viševekovnom ciklusu, ostvare samo dve imperije, rimska (vizantijska) i osmanlijska. Posle toga je Balkansko poluostrvo u cikličnom haotičnom preobražaju, jer se nalazi na geostrateškom raskršću preko koga mnogi žele da pređu ili da na njemu ostanu, a pojedini da druge u tome spreče.

Početkom XX veka, u regionu Dunava, pod Austro-Ugarskom su bili Česi, Slovaci, Ukrajinci, Slovenci, Hrvati, Srbi. Dobar deo Evrope je bio poprište opšte teritorijalne ambicije vladara, jer su Rusi vladali nad Litvancima, Letoncima, Estoncima, Fincima, dok su nad Poljacima vladali i Austrijanci, Nemci i Rusi. Imperijalizam je na Starom kontinentu imao oblik vladavine Evropljana nad Evropljanima. Ovako je Staru damu, verovatno, video i Vladimir Iljič Lenjin iz egzila u Švajcarskoj, koja je u to vreme bila svetska metropola revolucije. Lenjin je smatrao da radnici različitih zemalja ne mogu biti neprijatelji, jer imaju iste i zajedničke neprijatelje, ruskog cara i druge vladare i kapitaliste, i da zato treba da okrenu puške na te dušmane umesto da pucaju jedni na druge. Svoju teoriju imperijalizma on je izneo u delu Imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma, koje je napisao u to vreme, a objaviće ga 1917. godine posle povratka u Rusiju. Svoju teoriju revolucije on će pretvoriti u praksu i doprineti propasti prve od tri evropske imperije u vrtlogu Prvog svetskog rata.

Jedan drugi akter istorijskih promena, verovatno svestan evropske društvene stvarnosti, energični austrougarski nadvojvoda Franc Ferdinand, u želji da obnovi dvojnu monarhiju svoga strica koja se raspadala nameravao je da od nje stvori federaciju. Američki istoričar Dejvid Mekenzi tvrdi da je nadvojvoda bio pobornik politike trijalizma, pretvaranja Austro-Ugarske u trojnu monarhiju. Želeo je da uvede trojnost tako što će osnovati Kraljevinu Južnih Slovena kojoj bi se priključile Hrvatska i Dalmacija, a kasnije i Srbija. Motive za sarajevski atentat, po Mekenziju, verovatno treba tražiti u politici Franca Ferdinanda, koji je nameravao da ostvari ujedinjenje svih Južnih Slovena u okviru Dunavske kraljevine.6

Nadvojvoda je nesumnjivo planirao da Srbija bude usputna stanica budućoj trojnoj monarhiji u napredovanju prema Solunu. O tome je kasnije progovorio i nadvojvodin sin, potvrdivši da je njegov otac planirao da stvori jednu federativnu državu od svih nacionalnosti u Austrougarskoj monarhiji, naglasivši da je takva federacija nacionalnih grupa pod vođstvom Beča ugrožavala interese nekih velikih sila i da su one, da bi ga zaustavile u izvršenju tih reformi, u Sarajevu naoružale mlade nacionaliste.

Upravo su pucnji u Sarajevu 1914. godine označili prekid ekonomske politike Srbije i njen „nastavak drugim sredstvima“, što je često citirana izreka Karla fon Klauzevica. Time je bila završena višedecenijska uspešna ekonomska i politička borba Srbije za emancipaciju od Austro-Ugarske. Istoriografija o ekonomskoj i socijalnoj istoriji Srba u Habzburškoj monarhiji XVII–XIX veka pokazuje da su Srbi u ovom delu Evrope, takođe, bili nosioci privrednog razvoja i veza sa maticom.7

Funkcionisanje srpske privrede krajem XIX i početkom XX veka bilo je uslovljeno trgovinskim ugovorom koji je Srbija zaključila sa Austro-Ugarskom 1881. i koji je kasnije dograđivan nizom sporazuma. Tim trgovinskim ugovorom Srbija je bila potpuno ekonomski usmerena prema svom velikom severnom susedu, tako da je krajem XIX veka 90 odsto njene spoljnotrgovinske razmene ostvarivano sa Austro-Ugarskom. Srbija se tih obaveza oslobađa tek od 1903. godine majskim prevratom, zbacivanjem dinastije Obrenovića, i preokretom u spoljnopolitičkoj orijentaciji. Jedna od mera kojima je Srbija pokušala da eliminiše uticaj austrijske i mađarske industrije bilo je donošenje vrlo visokih carinskih tarifa za robu iz te zemlje na svom tržištu, kao i pokušaj da zaključi carinsku uniju sa Bugarskom. Takva politika je izazvala poznati carinski i trgovinski rat (1906–1912) između Austro-Ugarske i Srbije.8

Lišena velikog tržišta privredno moćnog severnog suseda, srpska ekonomija je videla svoju šansu u orijentaciji prema Solunu i u izlazu na Egejsko more u pravcu Italije. Ovi geopolitički i privredni odnosi u kojima se Srbija našla napuštanjem transverzalne osovine Beč–Budimpešta–Beograd, uslovili su iznalaženje nove koncepcije prostorno-privrednog razvoja.

U razmatranju politike razvoja tadašnjeg srpskog privrednog prostora dobija na značaju osovina Moravska–Vardarska dolina. Naime, Društvo američkih inženjera je finansiralo izradu generalnog projekta plovnog puta Dunav–Egejsko more, koji je završen u februara 1909. godine.9

Tim projektnim rešenjem je bio ostvaren deo projekta plovnog puta od Severnog do Sredozemnog mora kroz Srbiju.

Projektom je bila predviđena regulacija Morave i Vardara, sa izgradnjom veznog kanala kojim bi se otvorio plovni put do Soluna ukupne dužine 612 km, čime bi se (tadašnja i sadašnja) distanca preko Crnog mora do Sredozemlja skratila za oko 1.200 km, to jest za tri dana vožnje.10

Realizacija ovog velikog projekta ustupila je mesto prvom velikom pospremanju Balkana u XX veku. Bez obzira na sporenja o uzrocima Prvog svetskog rata, većina istoričara se slaže o tome da je posle atentata na austrougarskog prestolonaslednika i srpskog neispunjenja ultimatuma koji je usledio, rat bio neizbežan. Iako brojno slabija, srpska vojska je sve do jeseni 1915. godine uspešno branila zemlju, kada su je moćna austro-nemačka vojska sa severa i bugarske snage sa juga istovremeno napale. 

dunav-morava-vardar-egejsko-more

Trasa kanala Morava–Vardar/Aksios–Egejsko more / izvor: http://www.danube-cooperation.com/libra … novski.htm

 Srpska vojska je oskudevala u oružju, odeći i lekovima, zemlju je zahvatila epidemija tifusa i zajedno sa posledicama ratnih dejstava usmrtila je preko 130.000 vojnika i civila. Ali, tifus nije bila jedina bolest. Američki vojni dopisnik na proputovanju kroz Srbiju prema Istočnom frontu i Rusiji zapisao je da su velike boginje, skerletna groznica, šarlah i difterija harali duž glavnih drumova, a u zabačenim selima je bilo i slučajeva kolere. Srbija je bila opustošena zemlja u kojoj su bojna polja, sela i drumovi zaudarali na plitko zakopane mrtvace i u kojoj su i potoci bili zagađeni leševima ljudi i konja, dok su ljudi na ogromno pustošenje epidemije gledali s nekom vrstom mračnog ponosa, kao što je srednjevekovna Evropa gledala na “crnu smrt”- kugu.11

Bitka za Srbiju se završila stravičnim povlačenjem preko Albanije i Crne Gore u novembru 1915. godine, da bi u proleće 1916. reorganizovana srpska vojska zauzela svoje mesto na Solunskom frontu sa ukupno oko 120.000 boraca, zajedno s francuskim, engleskim i nešto italijanskih i ruskih trupa. To je bilo sve što je preživelo. Računa se da je oko 100.000 srpskih vojnika umrlo, poginulo ili nestalo u povlačenju preko albanskih gudura tokom 1915. U borbama na Solunskom frontu do novembra 1916. godine, kada je oslobođen Bitolj, srpski gubici su bili tako veliki da su se tri srpske armije svele na dve. Završetak I svetskog rata Srbija je dočekala sa ostvarenim nacionalni ciljevima iz Niške deklaracije (1914), ali su njeni ljudski gubici bili najveći u dotadašnjoj istoriji. Na osnovu demografskih podataka dobijenih iz istorijskih i statističkih izvora na grafičkom prikazu su predstavljena dva demografska ponora srpskog naroda u prethodna tri veka (Grafik 1). U XX vek Srbija je ušla s dvovekovnim kontinuiranim demografskim usponom koji pokazuje izraziti rast i poklapa se sa periodom krčenja šuma i stalnog povećavanja poljoprivrednog zemljišta, koji je počeo od 1830-tih godina, posle oslobođenja od Turaka.

Nagoveštaji drugog demografskog ponora javili su se još početkom 80-tih godina XX veka, da bi od 90-tih godina u Srbiji prirodni priraštaj imao izrazito negatativan trend.12, 13

Ekološka formula U=PPURT, čije se tri promenljive mogu razmatrati sa etičkog stanovišta odgovornosti prema budućim generacijama, što je i osnova održivog razvoja, u našem slučaju dobija sasvim drugu dimenziju. Kakvu odgovornost imamo u odnosu na obavezu da stvaramo materijalna dobra za naredne generacije i donosimo dalekosežne odluke koje će omogućiti pokoljenjima prosperitet? Donosioci odluka imaju odgovornost da između alternativa koje se nude, u skladu sa nacionalnim potrebama i međunarodnim okolnostima, izaberu ona rešenja koja dugoročno omogućuju prosperitet budućim generacijama.

Geografsko-komunikacijski položaj Srbije, posmatrano sa gledišta potreba Evrope, od početka XX do početka XXI veka se ne menja. Ciljevi i prioriteti Dunavske strategije, kao što su: unapređenje transportne infrastrukture i energetskih veza, zaštita okoline i borba protiv zagađenja; unapređenje ekonomske saradnje i održivog razvoja i kulturne saradnje i turizma; unapređenje saradnje u oblasti prevencije prirodnih katastrofa (poplave i drugo), odnosno jačanje saradnje u sektoru bezbednosti – usaglasivi su sa projektom izgradnje Plovnog puta Dunav–Eegejsko more iz 1909. godine.

Izgradnjom plovnog puta sa severa na jug Evrope rečni i rečno-pomorski saobraćaj bi bio usmeren kroz Moravu, a Pomoravlje bi postalo evropska fabrika hrane. Izgradnja takvog kanala je veoma složen grandiozan poduhvat koji bi uključivao antierozione i hidromelioracione radove u slivu Morave.

sliv-morave

Izgradnjom hidromeloracionih sistema od najviših planinskih pašnjaka do voćarskih i povrtarskih zona, kroz program agrotehničkih radova bila bi unapređena poljoprivredna proizvodnja u slivu Morave. Takođe, Požarevac, Velika Plana, Svilajnac, Svetozarevo, Ćuprija, Paraćin, Niš, Leskovac, Vladičin Han, Vranje i Bujanovac postali bi lučki gradovi sa rečno-pomorskim vezama sa svetom. Male veštačke akumulacije kao sastavni hidrograđevinski objekti, sa sistemom kanala za navodnjavanje, predstavljale bi osnovu za upravljanje vodama na celom slivnom području i plovnom putu s mogućnošću izgradnje malih hidroelektrana.14

Međutim, posmatrano sa gledišta projekta Plovnog puta Dunav–Egejsko more iz 1909. godine, geopolitičko-ekonomska pozicija Srbije je danas bitno drugačija. Reka Dunav i njeni pridruženi transportni koridori predstavljaju potencijal ekonomskog razvoja zemalja regiona koje su i članice EU. Zato izgradnja plovnog puta od Severnog do Sredozemnog (Egejskog) mora kroz Srbiju za sada nije u strateškim prioritetima EU. S druge strane, u srednjem toku Dunava, toku kroz Srbiju, smešteni su naši najveći energetski kapaciteti i značajne rezerve mineralnih sirovina, pre svega lignita. Tu se nalaze i objekti energetske mrežne infrastrukture, gasovodi visokog pritiska, deo Jadranskog naftovoda, dalekovodi za prenos električne energije na regionalnom nivou, dve rafinerije te skladište nafte i gasa. Srbija nije članica EU i nije mogla da neposredno učestvuje u procesu usvajanja evropskog akcionog programa za unutrašnje plovne puteve - NAIADES (Integrated European Action Programme for Inland Waterway Transport) i definisanja i aktiviranja platforme za njegovu primenu (PLATINA project).

Ukupno gledajući, Dunavska strategija je osmišljena u funkciji većeg prosperiteta, bezbednosti i mira za žitelje regiona, posebno kroz jačanje prekogranične, transregionalne i transnacionalne saradnje i koordinacije.

Odgovornost prema budućim generacijama – strateške aktivnosti

Rasprava u ovom eseju posredno stavlja u prvi plan, u skladu s načelima održivog razvoja, moralni odnos sadašnje generacije prema pitanjima koja su sadržana u formuli U=PPURT. Da li sadašnje stanovništvo, tačnije rečeno donosioci odluka, imaju takav uticaj na način potrošnje i upravljanje resursima i izbor tehnologija proizvodnje da ta rešenja krše odgovornosti prema budućim generacijama. Odgovornost se u našem slučaju više odnosi na odluke koje se tiču strategije privrednog razvoja i upravljanja prirodnim resursima nego zagađivanja životne sredine. Uporedni prikaz projekta Plovni put Dunav–Egejsko more iz 1909. godine i Dunavske strategije iz 2011. godine je upravo misaona vežba, s elementima komparativne analize o jednoj propuštenoj istorijskoj prilici. Ono što se nije promenilo tokom jednog stoleća je nastojanje velikih zapadnih sila da objedine tržišta rukovodeći se mislima Adama Smita koji je jezgrovito rekao: “Podela rada je ograničena opsegom tržišta”.15

Upravo izvodi iz Rezolucije Evropskog parlamenta povodom Dunavske strategije naglašavaju da Ugovor iz Lisabona16 potvrđuje privrednu koheziju kao cilj, naglašavajući da strategija EU za Dunavski region može značajno da doprinese ostvarenju bolje koordinacije između regionalnih i lokalnih vlasti i organizacija koje deluju u Dunavskom regionu, što bi omogućilo prosperitet, održivi razvoj, otvaranje radnih mesta i bezbednost u ovoj oblasti. Pozicija Srbije za učešće u izradi sveobuhvatne strategije Evropske Unije za region Dunava se sastoji u realizaciji niza strateških aktivnosti na njenoj teritoriji u okviru sve tri prioritetne oblasti. Da bi se unapredila povezanost i sistem komunikacije neophodno je usvojiti adekvatan strateški i zakonski okvir u oblasti vodnog transporta u skladu sa evropskim standardima i praksom, i postići neophodne uslove za nesmetanu plovidbu kroz uspostavljanje propisanih gabarita plovnog puta na kritičnim sektorima.

Ovo se posebno odnosi na uklanjanje neeksplodiranih eksplozivnih sredstava i na potopljene objekte iz Drugog svetskog rata i NATO intervencije na čitavom toku Dunava. Prethodne aktivnosti su preduslovi za ozbiljne infrastrukturne projekte u oblasti energetske mrežne infrastrukture u cilju regionalnog povezivanja mreža za transport nafte i gasa odnosno prenos električne energije.

Zato je potrebno izgraditi deo Panevropskog naftovoda (PEOP – Pan European Oil Pipeline) na trasi kroz Republiku Srbiju, dovršiti izgradnju autoputa u Koridoru 10, kao i druge drumske pravce i obilaznice koji obezbeđuju bolju saobraćajnu dostupnost i vezu s terminalima, ali i rekonstruisati, revitalizovati i modernizovati železničku mrežu i terminale koji gravitiraju Dunavu.

U prioritetnoj oblasti zaštite životne sredine ispunjenje zahteva i zadovoljavanje standarda Evropske unije u oblasti voda je važan uslov u procesu evropskih integracija naše zemlje. Jedna od aktivnosti koja vodi usaglašavanju sa evropskim standardima je i primena direktiva EU u oblasti voda, posebno kroz saradnju u okviru aktivnosti ICPDR-a i Dunavske komisije.

Republika Srbija je 2003. godine stupila u članstvo Međunarodne komisije za zaštitu reke Dunava (ICPDR) i ratifikovala Konvenciju o saradnji na zaštiti i održivom korišćenju reke Dunav. U decembru 2009. godine usvojen je Plan upravljanja slivom reke Dunav sa programom mera, kojim su se države članice obavezale da u periodu do 2015. godine donete mere i realizuju. Za Srbiju je značajno da realizacija Dunavske strategije ne predviđa posebna sredstva, umesto toga računa se na efikasnije korišćenje postojećih instrumenata i fondova EU. To znači da se mogu koristiti sredstva Strukturnih fondova EU (fondovi koji se za razvoj dodeljuju državama članicama, kandidatima i potencijalnim kandidatima) I Međunarodnih finansijskih institucija.

Evropska Unija nastoji da Dunavskom strategijom ojača geostratešku poziciju regiona Crnog mora, jer Dunav zajedno s pripadajućim kanalima i rekom Rajnom povezuje Severno more sa Crnim morem. Dunavski region predstavlja međusobno povezanu oblast sa heterogenim ekonomskim kapacitetima i regionalnim razlikama čime jedinstvena strategija pospešuje integrisani razvoj. Ovo je od posebnog značaja za Srbiju jer Dunav kroz našu zemlju protiče u dužini od 587,4 kilometra. 

Literatura:

1. Pol Kenedi, Priprema za dvadeset prvi vek (Beograd 1993).

2. Vidi: http://www.dunavskastrategija.rs/srp/strategija/

3. Saradnja u dunavskom regionu ima dugu istoriju. Dunavska komisija je osnovana 30. marta 1856. Prvo sedište joj je bilo u Galcu (Rumunija), a danas je u Budimpešti. To je bila jedna od prvih evropskih institucija.

4. Vidi: http://ec.europa.eu/regional_policy/cooperation/baltic/pdf/macroregional_strategies_2009.pd

5. Tekst uglednog istoričara Sime Ćirkovića Granice, mostovi kultura, evropska integracija (NIN, 10. 12. 1989), koji problem integracija sagledava u dugoj istorijskoj perspektivi, i danas podseća da „svi moramo učestvovati nastojeći da u svom delu Evrope postignemo ono što je evropski Zapad već postigao, da za kraće vreme i sa manje napora prođemo ono što je on prošao“.

Vidi: http://www.sepa.gov.rs/download/odrziviRazvoj/Sima.pdf

6 Dejvid Mekenzi, Apis (Gornji Milanovac: Dečije novine, 1989), str. 134.

7 Izuzetno vredan istraživački doprinos u toj oblasti dao je istoričar Mita Kostić (1886–1980), koji je svoja istraživanja zasnovao uglavnom na neiskorišćenim izvorima iz bečkih i srpskih arhiva.

Vidi: http://www.sepa.gov.rs/download/odrziviRazvoj/Mita.pdf

8 Briljantnu raspravu o dubinskim aspektima borbe Srbije za ekonomsku emancipaciju od Austro-Ugarske napisao je početkom 1970-ih veliki američki balkanolog srpskog porekla Trajan Stojanović.

Vidi: http://www.sepa.gov.rs/download/odrziviRazvoj/Trajan.pdf

9. Primerci ovog projekta, prema kome je Društvo planiralo izgradnju plovnog puta, nestali su u toku Prvog svetskog rata (Izvor: Vodeni most Beograd–Solun, plovni put Morava–Vardar (Beograd: Ecolibri, 1995).

10. Ibid, str. 21–25. Na osnovu izvoda iz knjige The Danube-Aegean Waterway Project (1932) može se analizirati tehno-ekonomski aspekt rešenja: Predračunska vrednost izgradnje kanala na Velikoj Moravi u dužini od 155,3 km iznosila je 47.144 $/km (cena sličnih kanala u Nemačkoj bila je 40.000 $/km), a cena plovnog kanala od Stalaća preko Preševa do Soluna u dužini od 456,7 km iznosila je 111.425 $/km. Ukupna predračunska vrednost izgradnje plovnog puta Dunav–Egejsko more iznosila je ondašnjih 66,400.000 $. Prema današnjim cenama izgradnje velikih kanala, kao npr. Seine-Nord Europe Canal-a, od oko 2 milijarde € za 100 km, ukupna cena izgradnje kanala Morava–Vardar/Aksios–Egejsko more bila bi oko 18 milijardi €.

(Primedba: N.Veljkovića)

11. Džon Rid, Rat u Srbiji 1915. (Cetinje: Obod, 1975), str. 14–15.

12. Podaci za 2005. god. i 1990. god. pokazuju da je broj živorođenih opao za nešto više od 20%, dok je broj umrlih porastao skoro za četvrtinu (24,9%). Prema proceni Republičkog zavoda za statistiku, Srbija je u 2007. godini imala u odnosu na popis iz 2001. godine oko 122.000 stanovnika manje.

13. Izvor za period 1718–1910.: Trajan Stojanović, Balkanski svetovi: Prva i poslednja Evropa (Beograd: Equilibrium, 1997) 246-247; za period 1921–2002.: Zavod za statistiku Republike Srbije, Uporedni pregled broja stanovnika (centralna Srbija), Beograd 2002.

14. Danas u slivu Morave postoje samo četiri značajna hidroenergetska objekta ukupne instalisane snage oko 200 MW, dok je hidroenergetski potencijal samo Velike Morave 260 MW. Primera radi, na delu Dunava kroz Austriju u dužini od 350 km izgrađeno je devet protočnih hidroelektrana ukupne instalisane snage 2.000 MW.

15. Ovo je naslov trećeg poglavlja Smitovog dela Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda (1776.), gde u prvom pasusu piše: „Kad je tržište veoma malo, niko ne može imati nikakvog podsticaja da se potpuno posveti jednom zanimanju, jer nedostaje mogućnost zamene celog onog viška proizvoda njegovog rada, koji prelazi i nadmašuje njegovu potrošnju, za one delove proizvoda rada drugih ljudi koji su mu potrebni.“

16. Lisabonski ugovor (pun naziv: Ugovor iz Lisabona o izmenama i dopunama Ugovora o Evropskoj uniji i uspostavljanju Evropske zajednice), međunarodni je ugovor koji je potpisan u Lisabonu 13. decembra 2007. godine s ciljem rešavanja pitanja daljeg institucionalnog funkcionisanja Evropske Unije. Lisabonski ugovor dopunjuje postojeće ugovore o Evropskoj uniji i Evropskoj zajednici, ne zamenjujući ih. Ugovor je stupio na snagu 1. decembra 2009. godine.

(dr Nebojša Veljković je dipl. ing. građevine, Agencija za zaštitu životne sredine - Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja)


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...