NEMAMO PRAVO NA RASPRODAJU

EPS treba sačuvati u državnom, javnom vlasništvu i tretirati ga kao nacionalnu, stratešku i državnu dragocenost, jer sadašnje generacije ne smeju da onemoguće buduće u korišćenju nacionalnih resursa koje su nam ostavili naši očevi.

Od nameravane privatizacije Elektroprivrede treba što pre odustati. Za tako nešto neophodna je i politička odluka. Do nje se neće doći lako, ali svi racionalni argumenti govore u prilog takvoj opciji. Konačno, iskustva velikih zemalja, poput Francuske ili Nemačke, o tome najbolje govore. Zbog toga i podvlačim - taj sistem treba sačuvati u državnom, javnom vlasništvu i tretirati ga kao nacionalnu, stratešku i državnu dragocenost, kaže u intervjuu za naš list profesor dr Vuk Ognjanović, odgovarajući na jednostavno pitanje: privatizacija EPS-a - da ili ne.

Da, ali zastupnici suprotne ideje tvrde da je javno preduzeće nedovoljno efikasno, a država rđav gazda. Kako Vi vidite taj problem?

- Država ne mora uvek da bude rđav domaćin. Loša je politika koja na to utiče. Da bi se tom, eventualnom, ograničenju doskočilo neophodno je izvršiti korporativizaciju elektroprivrede (država i zaposleni), a nakon toga otvoriti i proces njenog restrukturisanja. Ali, nikako mimo volje većinskog vlasnika. Tako bi ovaj veliki i naš najvredniji sistem poslužio kao izvanredna podrška razvoju mladog tržišta kapitala, odnosno akcija. S izlaskom dela akcija na tržište dogradili bi dubinu sistema trgovanja hartijama od vrednosti iz korporativizacije i privatizacije.

Da li se time iscrpljuju sve prednosti takve ideje?

- Nikako. Realizacijom takve koncepcije dobili bi veoma ubedljiv resurs razvojne politike. EPS bi postao komplementarni deo dugoročnog i održivog privrednog razvoja Srbije. Najzad, ali ništa manje važno, u savremenoj međunarodnoj ekonomiji EPS bi postao ozbiljan igrač ne samo na domaćem, već i na internacionalnom tržištu akcijskog kapitala. Što i mi ne bismo kupovali vrednosne papire tuđih firmi u regionu, pa i šire, a ne da skrštenih ruku čekamo da nas neko kupi. Obrnimo redosled poteza.

Naoko, sve je taman, ali...?

Restruktuiran EPS u skladu sa najboljim svetskim iskustvima, ali i našim potrebama, jer smo ipak siromašna zemlja, mogao bi postati strateški stub jačanja rejtinga zemlje i važna karika za privlačenje stranih investitora. A zašto je to važno? Ko god na jednom tržištu ima rešeno pitanje struje, vode, nafte i gasa, puteva, telekomunikacija... ne mora da brine za strane direktne investicije. Naćiće vas i nuditi se da dođu.

Menadžeri – i iz uvoza

Ali, onda čujemo da je jedan od problema dominantan uticaj politike na izbor top menadžera. Da li stoji takva zamerka?

- U sadašnjim okolnostima sasvim je razumljivo da se dešava tako nešto, ali ako odlučimo da EPS postane korporacija sa svim atributima organizacije zasnovane na sticanju profita i ubrzanog razvoja i pitanje menadžmenta, pogotovo domaćeg postaće suvišno. Možemo da raspravljamo o kvalitetu menadžmenta, ali moramo imati u vidu da na bitne uslove poslovanja koji dovode do profita ili gubitka, ti menadžeri i ne mogu da utiču. Ako je ipak, problem, njihov kvalitet, pa hajde da ih uvezemo. Pa i velika Kina uvozi menadžere i to joj ne smeta da iz godine u godinu pravi dvocifren privredni rast. Uče svi. I mi ćemo morati, ako se pokaže da nam je to slaba karika. Obrazovati generaciju-dve domaćih menadžera za efikasno i celishodno vođenje sistema u budućim godinama. Meni je mnogo važnije da se donese odluka o postavljanju EPS-a na sopstvene noge, kao svako drugog preduzeća, čiji je zadatak da radi, proizvodi, pravi kapital - i razvija se. Menadžment nije bezazleno pitanje, ali, čini mi se da u ovom času, nije među prioritetima.

U čemu još vidite slabosti najavljene privatizacije ne samo EPS-a, već i ostalih javnih preduzeća?

- Moram da primetim da su naši propisi o privatizaciji u poslednjih 18 godina, zvanično, najmanje 14 puta krpljeni i dograđivani. Rezultati su – mršavi.

Šta Vam, kao čoveku koji je bio guverner, ministar, pa i predsednik Komisije za hartije od vrednosti, govore poruke aktuelne svetske finansijske krize?

- To je razlog više da se za trenutak zastane sa najavljenim procesima privatizacije. Pogotovo javnih preduzeća. Nije dobro vreme. I bez sloma Volstrita iskustva mnogih zemalja, pa i naša ukazuju da se treba zaustaviti i na mnogo celishodniji način okončati proces privatizacije.

Dramatične posledice

Ali, nama, pre svega, državi potreban je novac za popunjavanje velikih "rupa" u budžetu. Kako to pomiriti?

- Vlast se, namerno izbegavam da kažem država, mnogo oslanjala na privatizacione prihode sve u težnji da u svom mandatu ne zapadne u teškoće sa budžetskim prihodima. U tome su im mnogo pomogli i neki naši eksperti i stručnjaci za sve i svašta, ali bliski vlasti, stalno ističući da nam vreme nije saveznik i da privatizaciju treba maksimalno pojednostaviti i ubrzati.

S kakvim posledicama?

- Posledice mogu biti dramatične. Takve privatizacije plod su, najčešće, nekontrolisanih bilansa sredstava kojim se "hrani" tajna potrošnja vlasti. Otvoren je, rekao bih, širok prostor za improvizacije, tajne dogovore sa takozvanim strateškim partnerima, a to ne znači ništa drugo do - korupciju. I kao vrhunac imamo neverovatnu podvalu društvu koje bi da bude demokratsko - vrhovni organ vlasti, Narodna skupština, nema prava da se bavi pitanjima privatizacije i da poništi prodaju ako nije postignuta zadovoljavajuća cena društvene ili državne imovine. Sasvim je prirodno da se u takvim okolnostima menadžment javnog preduzeća koje je predmet razmišljanja o privatizaciji, pogotovo ako je partijski kadar, sklanja iz igre. Naglašavam, u tim velikim privatizacionim poslovima Skupština ne sme da se zaobiđe.

Kako da politika napusti javna preduzeća?

- Moramo razlikovati najmanje dve stvari. Jedno je strateško pitanje i značaj takvih preduzeća za svaku, pa i našu državu, u čemu politika i vlast moraju da budu prisutne a drugo je pitanje zloupotrebe u ime države. Država, kao i svaki pojedinac, domaćinstvo, privredno društvo, mora da ima neku imovinu kako bi mogla da ostvaruje ni malo lake i mnogobrojne uloge u organizaciji zaštite ljudskih, imovinskih i drugih prava svojih građana i preduzeća. U takvim okolnostima sasvim je razložno da i naša država sačuva neki deo svoje imovine, a EPS je najvredniji, pa da tek posle dostizanja nekakve zrele kapitalističke ekonomije započne proces svojinske transformacije.

EPS, ako se slažete, uz nešto više ekonomije, a znatno manje socijale, mogao bi lako postati veoma profitabilna firma. Da li je, dok to još nije postala, opet političkom voljom, treba privatizovati i ne daj Bože prodati nekoj tuđoj državi i njenoj elektroprivredi?

- Ne vidim, odista, ni jedan valjan razlog zbog čega bi Srbija na početku veoma neizvesnog 21. veka prodavala svoja najprofitabilnija preduzeća ili ona koja to uz manje mere ekonomske politike lako mogu postati. Koje je to prirodno pravo i moralni osnov sadašnje generacije, vlasti ili partija da one koji dolaze iza nas ostave bez realnih šansi i mogućnosti da koriste i uživaju u narodnim dobrima koje su nama ostavili naši očevi. Meni se koji put učini suludim, neodgovornim i nepoštenim prepuštanje stranom, kapitalu vitalnih nacionalnih infrastrukturnih sistema kao što su elektroprivreda, putevi, vode, nafta, ali i bankarski sistem... Upravo sadašnja finansijska kriza upućuje na zaključak da nekontrolisano prisustvo stranog kapitala u osnovi podriva državni i nacionalni suverenitet, koji, takođe, ima svoju cenu.

Razočaravajući rezultati

Da li se privatizacijom postiže osnovni cilj – povećanje efikasnosti prodatih preduzeća? Šta kažu dosadašnja iskustva?

- Mnoga iskustva zemalja u tranziciji, uz retke izuzetke, pokazuju razočaravajuće rezultate. Gotovo da ni jedan od strukturnih ciljeva nije ostvaren, a o povećanoj efikasnosti da se i ne govori. Šta nam može reći podatak da su sve zemlje bivše SFRJ nasleđeni dug od 20 milijardi dolara 1988. za nepune dve decenije uvećale na 115 milijardi dolara. Pet od šest naslednica eks federacije imaju vrednost BDP 25 do 35 odsto manji nego 1989.