DA LI JE RUSKA PROIZVODNJA NAFTE VEĆ DOSTIGLA VRHUNAC?

U Kremlju često Rusiju opisuju kao "energetsku supersilu". Međutim, proizvodnja nafte je u padu. Ima analitičara koji tvrde da je Rusija već dostigla maksimalni nivo kada je reč o crnom zlatu.

Ističući značaj tog pitanja, na sastanku novog kabineta premijera Vladimira Putina pre desetak dana prva tačka dnevnog reda bilo je usvajanje mera za rešavanje krize proizvodnje nafte. "To je dobar prvi korak", kaže Natalija Milčakova, analitičar u moskovskoj brokerskoj firmi Otkritije. Međutim, ona dodaje da "rapidno usporavanje" proizvodnje, koja je pre pet godina porasla za više od deset procenata, "nije nešto što se može brzo rešiti političkim deklaracijama".

Kao drugi najveći svetski izvoznik nafte, Rusija se pridružuje sve većem broju država koje se bore s problemom usporene ili proizvodnje nafte u opadanju. Poput Venecuele i Meksika, Rusija u velikoj meri zavisi od nafte, koja u državnim prihodima učestvuje s više od dve trećine, odnosno čini 30 procenata bruto nacionalnog proizvoda zemlje. U Moskvi se sada trude da reše problem nastao delom zbog zastarele tehnologije, visokih poreza i dažbina na profite i malih investicija u energetsku infrastrukturu.

Prezidijum Kabineta, kako se zvanično zove ruska Vlada, je na svojoj inauguracionoj sednici odobrila oslobađanje od poreza, na period do 15 godina, svih ruskih kompanija koje otvore nova naftonosna polja i predložila povećanje praga s kojeg počinje oporezivanje sa sadašnjih devet dolara po barelu na petnaest. Naftne kompanije su pozdravile usvajanje tih mera, ali stručnjaci kažu da su one, posle skoro dve decenije zanemarivanja ove oblasti u postsovjetskoj eri, možda stigle prekasno.

Nakon što je nekoliko godina stabilno rasla i u oktobru prošle godine dostigla rekord od 9,9 miliona barela dnevno, proizvodnja nafte je u prva četiri meseca ove godine smanjena za 0,3 procenta, dok je izvoz bio manji 3,3 procenata – što je prvi pad u Putinovoj eri. Ruske rezervne nafte su državna tajna, ali američki specijalizovani list Oil & Gas Journal procenjuje da one iznose oko 60 milijardi barela – osme po veličini na svetu – i prema sadašnjoj proizvodnji trebalo bi da traju 17 godina.

Ministar za energetiku Viktor Hristenko je nedavno priznao da je došlo do pada proizvodnje, ali i nagovestio da bi kriza mogla da bude prebrođena otkrivanjem novih polja u neistraženom istočnom Sibiru ili na novim Arktičkim teritorijama, na koje Rusija polaže pravo. "Nivo proizvodnje koji postižemo u ovom trenutku je u stagnaciji", rekao je Hristenko. Međutim, Leonid Fedun, potpredsednik najveće ruske privatne naftne kompanije Lukoil, je u prošlomesečnom intervjuuu za list Financial Times otišao korak dalje. "Ruska proizvodnja nafte je dostigla svoj vrhunac i možda se nikada više neće vratiti na taj (oktobarski) nivo", rekao je on.

To predstavlja problem za Rusiju, čiji su zvaničnici govorili o namerama ulaženja i na druga svetska tržišta – Kinu, Japan i SAD – sem prisustva u Evropi. Tadašnji predsednik Putin je 2006. godine odobrio izgradnju naftovoda, vrednog 11 milijardi dolara, preko Sibira do Tihog okeana kojim bi se transportovala nafta za izvoz na istok. Putin i njegov naslednik Dmitrij Medvedev ostaju dosledni u stavu da Rusija može da zadovolji potražnju povećanjem proizvodnje, ali zato analitičari pesimistički smatraju da isporuke nafte neće moći u narednoj deceniji da zadovolje sve veću potražnju.
Nema problema za gas

Problema zato nema za rusku industriju gasa, koja ima ogromne rezerve i povlašćene poreske stope. Cene gasa su na svetskom tržištu pratile cenu nafte, ali zato u Rusiji samo jedna kompanija, gigant u državnom vlasništvu Gasprom, ima monopol na izvoz. "Proizvođači gasa su u mnogo boljem položaju. Izvozna taksa za gas je fiksna i ne povećava se kada to prirodno blago poskupi", kaže Milčakova.

Profit od nafte je, s druge strane, oporezovan sa skoro 90 procenata, što je omogućilo da se državna kasa napuni kako je cena sirove nafte s deset dolara po barelu pre jedne decenije porasla na više od 130 dolara prošle nedelje. Bogatstvo od nafte je bio ključni faktor koji je Putinu omogućio da u Kremlju koncentriše političku moć, iskorišćenu za preuzimanje ogromnih delova nekada privatne naftne i gasne industrije. Pad proizvodnje zato zahteva potrebu za oštrim političkim reformama kao i ekonomskim prilagođavanjima, tvrde neki stručnjaci.
"Sve dok cene na energetskom tržištu budu rasle i stalno bude pristizao 'lak' novac, nema podsticaja za liberalizaciju", kaže Jevgenij Gavrilenkov, direktor za ekonomske poslove u moskovskoj investicionoj banci Trojka Dijalog. "Tek ako zlatna guska bude prestala da nosi jaja, oni će prepoznati potrebu za promenama."

Među ekonomistima se već vodi oštra debata, a neki tvrde da je kriza prilika za Rusiju da usvoji dugoročnu strategiju za najbolje moguće iskorišćenje preostalih energetskih izvora i diversifikovanje ekonomije. Oni navode brojke koje ukazuju da je izvoz nafte i gasa od 2000. godine porastao s manje od polovine na više od 60 procenata bruto nacionalnog proizvoda Rusije i kažu da je razmena neobnovljivih resursa za dolare, koji sve brže devalviraju, velika greška.

"Rusija ne sme da bude kolonijalna zemlja koja obezbeđuje sirovine razvijenim državama", kaže Nodari Simonija, direktor Centra za studije o svetskoj energiji, nezavisnog "skupa umova" iz Moskve. "Nema potrebe da izvozimo više sirovina, moramo investirati u prerađivačku bazu."

Zarada od nafte, koju oporezuje država, akumulirana je u specijalnom "stabilizacionom fondu" u kojem sada ima oko 130 milijardi dolara. Početkom ove godine Vlada je u specijalni fond unela još 32 milijarde dolara, s ciljem investiranja u infrastrukturu i šeme socijalne zaštite. "Ruska ekonomija za sada ne može da absorbuje gotov novac koji pristiže od nafte. To je, a ne pad proizvodnje, naša osnovna briga", ističe Sergej Glazijev, direktor Nacionalnog instituta za razvoj u Moskvi. "Hitno moramo da smanjimo zavisnost naše ekonomije od prirodnih resursa."

Drugi pak kažu da ruski naftno-gasni sektor može da nastavi s rastom, ali samo ako bude velikih novih investicija i ključnih reformi u industriji kojom su za vreme Putinovog predsednikovanja dominirala dva diva u državnom vlasništvu, Gasprom i Rosnjeft. Obe kompanije su akumulirale veliki dug u neprestanoj kampanji preuzimanja nekada privatnih kompanija, tokom koje je poslednjih godina pod okrilje države vraćena skoro polovina ruskih rezervi nafte i gasa. "Pre deset godina najveći deo izvora nafte bio je u privatnom vlasništvu i stope rasta su bile veoma velike", kaže Mičalkova. "Rast je u poslednje vreme usporen iz mnogo razloga, a uplitanje politike i borba za vlasništvo su samo odmagale."

Investicije pre svega

Stručnjaci kažu da su za nastavljanje proizvodnje na umnogome iscrpljenim naftnim poljima u zapadnom Sibiru neophodne znatne investicije. "U poslednjih šest godina proizvodni troškovi su više nego udvostručeni, a važeći poreski sistem dodatnu proizvodnju na starim poljima čini neisplativom", navodi Valerij Nesterov, stručnjak za energetiku u banci Trojka Dijalog.

Čak i ako nova polja budu otkrivena na neistraženom istoku Rusije, verovatno će biti mnogo manja, udaljenija i nedostupnija. "Početkom osamdesetih godina prošlog veka tipično novo naftno polje je imalo rezerve od 50 miliona tona, a danas naftne kompanije slave ako otkriju polje s tri miliona tona", kaže Mihail Krutihin, analitičar u jednoj konsultanstkoj kući. "Zato nam je potrebno više manjih naftnih kompanija, koje su najbolje za eksploataciju malih naftnih polja. Međutim, Rusija ima nekoliko ogromnih kompanija, čiji su fiskni troškovi i poslovna politika potpuno pogrešni."

Novi predsednik Rusije Medvedev je već govorio o potrebi da se ohrabre manje kompanije, ali je Krutihin skeptičan imajući u vidu radnu biografiju Medvedeva koji je bio predsednik Gasproma. "Da bi osnažila natfnu i gasnu industriju, Rusiji su potrebne dramatične poreske reforme, antimonopolske mere i jaka podrška malim kompanijama", ističe on. "Međutim, Medvedev dolazi iz Gasproma, najvećeg neprijatelja malom biznisu u Rusiji, te stoga moja očekivanja nisu velika."

Preveo: Milan Djukić