APEL ZA NAFTAGAS

Iz informacija dostupnih javnosti vidljivo je da se pregovara o mnogim pitanjima važnim za državu i njene građane: garancije za izgradnju gasovoda Južni tok, način investiranja u revitalizaciju NIS-a, monopol NIS-a, standardi za kvalitet goriva, ekološki standardi, sudbina rafinerija... Sindikati su objavili da su se dogovorili za otpremnine, odnosno socijalni program.

Ono što me brine, kao i druge radnika NIS-a koji neće otpremnine, jeste budućnost kompanije, odnosno, mogućnost da radom stvaraju nove vrednosti, plaćaju poreze, pune penzione i zdravstvene fondove. Drugim rečima, da ne budu socijalni slučajevi već ponosni, zadovoljni i punopravni graditelji svoje i budućnosti svog okruženja i države.

Prema informacijama, koje istina pristižu na kašičicu, može se zaključiti da se pregovori eksplicitno odnose na drugu od glavnih delatnost naftnih kompanija, a to je rafinerijska prerada i prodaja derivata (R&M ili downstream). To je sasvim razumljivo sa stanovišta strateškog partnera, jer poseduje pozamašnu sirovinsku bazu koju treba što je moguće bolje valorizovati na tržištu. Od strane strateškog partnera planira se modernizacija i povećanje kapaciteta rafinerija i maloprodajne mreže. To dalje znači da zaposleni, ili bar najveći njihov broj, u toj delatnosti na neki način imaju rešenu budućnost.

Međutim, šta je sa istraživanjem i proizvodnjom (E&P ili upstream) kao prvom glavnom delatnošću svake naftne kompanije, odnosno Naftagasom kao NIS-ovim ogrankom koji se bavi tom delatnošću, a u kome je zaposleno više od 3.000 ljudi. Kakva je njihova sudbina?

Značaj istraživanja i proizvodnje nafte

Još jednom bih podsetio da su glavne vrednosti svake naftne kompanije izvori nafte i gasa, odnosno njihove rezerve, što stvaraju istraživanje i proizvodnja, jer se iz njih ostvaruje najveća zarada. To je vidljivo iz slika 1 i 2 koje je publikovala naftna kompanija ConocoPhillips na osnovu svog istraživanja. Iz priloženih analiza vidljivo je da je dobit iz delatnosti istraživanja i proizvodnje (E&P) nafte i gasa veća i do osam puta nega iz segmentaprerade i prodaje (R&M).

Slika 1. Dobit delatnosti Istraživanja i proizvodnje po barelu ekvivalentne nafte

Peer Group Average – srednja vrednost grupe (Total, Šel, EksonMobil, BP, Ševron)

Izvor: KonokoFilips (ChonokoPhillips-COP)

Slika 2. Dobit delatnosti Rafinerijska prerada i prodaja po barelu ekvivalentne nafte

Peer Group Average – srednja vrednost grupe (Total, Šel, EksonMobil, BP, Ševron)

Izvor: KonokoFilips (ChonokoPhillips-COP)

U današnjim uslovima, bez obzira na finansijsku krizu u svetu, naftne kompanije koje imaju sopstvene izvore nafte i gasa uspešno posluju. Najuspešnije su nacionalne kompanije zbog svoje specifične prirode (siguran pristup domaćim resursima, imaju bar jednog realnog i sigurnog investitora - vladu, relativno jeftinu radnu snagu i političku snagu, jer se poslovi mogu napraviti na državnom nivou, mogu da prihvate nisku stopu povraćaja investicija i dugoročne uslove u izboru investiranja, kao zalog sigurnog snabdevanja države energentima i upošljavanja sopstvenih kapaciteta) koje su najčešće u mešovitom vlasništvu (brazilska Petrobras, indijska OGNC, kineske CNPC, CNOOC, Sinpec, PetroChina, norveška StatoilHydro, ruski Gasprom, italijanska ENI, austrijska OMV...), a mešovito vlasništvo im omogućava dominaciju ekonomije u rukovođenju.

Pored najveće dobiti u poslovnom smislu, istraživanje i proizvodnja omogućavaju državi da nabavlja naftu po najniže mogućoj ceni. To je naročito vidljivo u vremenima visoke oscilacije cena nafte, kao što je sada slučaj. Zemlje koje nemaju sopstvene izvore moraju unapred da obezbede dovoljne količine sirove nafte. Još pre nekoliko meseci cene su bile oko 140 dolara po barelu. Ako ste tada nabavili naftu, danas derivate morate prodavati prema trenutnim cenama sirove nafte (oko 50 dolara po barelu). Ko plaća razliku između 140 i 50 dolara - ekonomija dotične zemlje. Ovakvi slučajevi se izbegavaju ako imate sopstvene izvore nafte.

Koncesija kao spas

Da, još jedna krucijalna napomena: sopstveni izvori sirove nafte i gasa nisu samo sa domaće teritorije već iz čitavog sveta, odnosno sa koncesionih blokova koje su zakupile nacionalne kompanije. Države koje su imale viziju i dobru predikciju događanja u naftnoj delatnosti su stimulisale izlazak svojih kompanija na međunarodno tržište kako bi tražile naftu tamo gde je ima više, odnosno, tamo gde su istražni radovi jeftiniji i sa manje rizika. Kao primer mogu poslužiti kompanije ENI i OMV. ENI od ukupne količine proizvodi 7% nafte i 19% gasa iz ležišta u Italiji a OMV od ukupne količine proizvedenih energetskih sirovina 12% nafte i gasa crpi iz ležišta u Austriji. Ono što je krucijalno za pomenute kompanije je činjenica da je državna politika matičnih zemalja isključivo u službi ekonomije, odnosno da su usaglasile državne, kompanijske interese i interese strateškog/strateških partnera.

Stoga još jednom apelujem na srpske pregovarače i njihove savetnike da pitanje budućnosti delatnosti istraživanja i proizvodnje nafte i gasa (Naftagasa) reše na dobrobit državne ekonomije, zaposlenih i građana u celini. Siguran sam da Naftagas ima dovoljno opreme, znanja pa čak i finansijskih sredstava da se i sam uhvati u koštac sa izazovima svetskog tržišta. On što nedostaje je menadžment stvoren od znalaca iz zemlje i sveta. Sa pravim strateškim partnerom, gde su precizno definisana prava i obaveze to će biti još lakše.

A to znači da se sa strateškim partnerom potpuno (kao što se za rafinerije pokušavaju da definišu rokovi modernizacije i potrebne investicije) definišu ciljevi, tj. povećanje proizvodnje nafte i gasa iz sopstvenih izvora u zemlji i svetu - količine, vremenski rokovi, potrebna finansijska sredstva i njihovi izvori.

Samo na taj način se može obezbediti budućnost za istraživanje i proizvodnju, odnosno zaposlene u toj delatnosti i dobit za državu i njene građane.

*Autor je stručnjak zaposlen u NIS Naftagasu