Bez predaha na putu bez povratka - nakon dekoronizacije dekarbonizacija

mr Nenad Šijaković, dipl.inž.el.

U Evropi koja zvanično propagira različitosti, logiku ekonomske isplativostu, Evropi 21. veka na delu je dekarbonizacija - čitajte demonizacija ugljen dioksida. Krajnji cilj je gas i gasni sektor u Evropi, pre svega zbog svog „pogrešnog” porekla – iz Rusije, odnosno kontrole. Priča uglja je samo probni test balon, pošto velike ne košta skoro ništa, samo nama malima će se slomiti o glavu, a krajnji cilj je gas i gasni sektor u Evropi.

U energetskoj politici, kao uostalom i u skoro svim ostalim aspektima društvenog i privrednog života sve je trenutno u „stand by” modu. COVID-19 je potpuno zaustavio na trenutak sve globalno „važne” opšte tačke današnjice, od fudbalskih utakmica do tema poput dekarbonizacije, klimatskih promena i ostalih podtema glavne teme, koja se ogleda u potpunoj transformaciji do sada centralizovano vođenog, nacionalno kontrolisanog i društveno korisnog servisa. Servisa proizvodnje energije za stanovništvo i industriju. Možda je pravi trenutak, baš ovaj trenutak predaha, da u nekoj nižoj brzini prenosa probamo da razmislimo i pustimo razumu da na miru sagleda ono što danas često nazivaju „nezaustavljivom transformacijom” nacionalnih energetskih sistema. Možda je ovaj mali predah pravi trenutak da analiziramo šta će to u postkorona epohi današnjice, biti novi najveći neprijatelj čovečanstva - opet nevidljiv.

Da li je nakon uspešno završene bitke sa ugljem, sledeća žrtva, koja će biti položena na oltar klimatskih promena u Evropskoj uniji gas, odnosno celokupan evropski gasni sektor. Nakon poslednjih dešavanja u EU Parlamentu, neposredno pre nego li će korona zamrznuti sve povezane aktivnosti istog, i trenda koji je jasno definisan kroz, kako ga nazivaju, novi identitet Evrope, predstavljen od strane novog saziva Evropske komisije kroz tzv. „Green deal”, odnosno „Zeleni dogovor”, odgovor je nedvosmisleno da. Gde je tu Balkan i njegov energetski sector? Šta su rizici slepog sleđenja direktiva koje nam dolaze iz EU? Kako se, i da li se, pripremamo za odbranu svojih regionalnih, odnosno nacionalnih interesa?

Probaćemo u tekstu da analiziramo uzroke ovako postavljene najnovije doktrine EU na polju energetike, da ukažemo na ogromnu opasnost koju ista donosi regionu jugoistočne Evrope, kao i da probamo da pobijemo razloge, koji se najčešće koriste kao argumenti za odbranu ovako radikalno definisane politike EU, kada je reč o energetici i izvorima energije koji se većinski upravo koriste na Balkanu.

Naime, mesec dana pre nego će sve svetske vesti pruzeti COVID-19, digla se prva veća prašina u EU Parlamentu zbog nove liste infrastrukturnih energetskih projekata od pan-evropskog interesa, gde po „Zelenima” u EU Parlementu, ne sme uopšte više da bude gasovoda. Na komitetu za energetiku EU Parlamenta pobedu je, ipak, na kraju odneo razum i izglasano je da gasovodi i ove godine budu zadržani na navedenoj listi prioriteta - sa 54 protiv i 17 glasova za navedeni predlog. TEN-E Regulativa EU, poznatija kao Regulativa koja se bavi podsticajima gradnje transevropske energetske mreže, očekuje drastične promene. Promene koje će, prema rečima zvaničnika Evropske komisije, bolje odslikavati novi kurs EU na polju energetic, kao i retoriku koja ide sa njom u paketu. Između redova čitamo da ono što „Zeleni” nisu uspeli kroz EU parlament, Evropska komisija planira da nametne kroz izmenu postojećih Zakona, odnosno postojeće TEN-E Regulative Evropske Unije (R347/2013).

I bez navedenih promena već je jasan uticaj novog EU „mejnstrima“ ogledanog u ruhu novog EU „Zelenog dogovora” na dostupne fondove za finansiranje energetske infrastrukture u regionu JIE. Naime, mnoge investiciono razvojne banke već godinama unazad u potpunosti odbijaju sve projekte koje imaju bilo kakvu vezu sa ugljem, a to se sada prenosi polako, ali sigurno, i na gas.

Sve ovo gore izrečeno pokušaćemo da objasnimo iz geostrateškog ugla, odnosno da razloge za isto pronađemo u međunarodnoj areni večnog, tihog ili otvorenog, hladnog ili direktnog sukoba zapada i istoka - prividno. A stvarno, sukoba korporativnog kapitala i od strane država još uvek kontrolisanih energetskih resursa i servisa. Da li je sve ovo posledica neuspelog pokušaja da se prirodnom gasu, koji dolazi iz Ruske Federacije uspešno parira tečnim prirodnim gasom, tzv LNG, koji bi se dopremao sa druge strane sveta brodovima do Evrope. Po skromnom mišljenju autora ovog teksta, ideja koja je od samog početka bila osuđena na neuspeh - zbog svojih jasnih nedostataka, prvo u prostoj logici, ali i mnogostruko slabije ekonometrije od „konkurentskog” vida dopremanja gasa u Evropu. Takođe, pitamo se da li na ovaj drastičan zaokret utiče i ne tako povoljan ishod, povezajući ih ovde, ne bez razloga, sirijsko-iranske krize - energetski vođene krize sa ciljem preuzimanja enormnih rezervi gasa, koje se nalaze u depozitima između ove dve zemlje. Dokaz koji ide u prilog prethodno izrečenoj tezi jeste i uspešno započeta gradnja Severnog toka 2 na severu Evrope, kao i Turskog toka na jugu Evrope, gde su neke evropske zemlje jasno pokazale kako gledaju na svoju nacionalnu i energetsku bezbednost, a kod kojih je preovladao razum i čist kao suza, potpuno opravdan, nacionalni interes.

Tokom razgovora sa jednom zvaničnikom Evropske komisije, primećujemo da trenutno nedostaje, kako je u inženjerskom svetu nazivamo, negativna povratna sprega, kada je reč o strateški ključnim odlukama Evropske komisije, koje drastično utiču na budućnost Evrope i evropske energetike.

Nakon uglja na redu je gas

Ono što moramo biti svesni i spremni, ukoliko prihvatimo ovu i ovakvu agendu EU nekritički, jeste to da u EU agendi nakon uglja na red dolazi gas. To je sledeće što „Zeleni”, odnosno njihovi mentori, spremaju Evropi. Naime, pri sagorevanju prirodnog gasa jedini produkt sagorevanja je vodena para i CO2 – prosto, nema nikakvih stvarnih zagađivača, pa je prosto morao ni kriv ni dužan CO2 da postane od najvećeg prijatelja života na planeti, bez kojeg praktično nema života, najveći neprijatelj opstanka planete. To je osnovni razlog zašto se potencira na CO2 emisiji, to je razlog zašto se ceo proces naziva dekarbonizacija - čitajte demonizacija ugljen dioksida. Krajnji cilj je gas i gasni sektor u Evropi, pre svega zbog svog „pogrešnog” (ruskog) porekla, odnosno kontrole, u Evropi koja zvanično propagira različitosti, logiku ekonomske isplativostu, Evropi 21. veka. Priča uglja je samo probni test balon, pošto velike ne košta skoro ništa, samo nama malima će se slomiti o glavu, a krajnji cilj je gas i gasni sektor u Evropi.

Kao kompromis sa radikalno „Zelenim” strankama u EU parlamentu, jos važnije njihovog vrlo zastupljenog prisustva i upitnim „ekspertima” u liberalno nastrojenim birokratskim telima Evropske komisije, javlja se i ideja da se na listama projekata koje podržava EU nađu samo gasni projekti koji jasno mogu dokazati poreklo gasa koji će prenositi, koje po pravilima „eugenike” mora biti zapadnog, ili barem kontrolisanog od strane zapada korporativnog kapitala, izvornog porekla. Tako dolazimo do mogućnosti izdavanja pasoša i uvođenja viznog režima za energetske resurse u Evropi. Pitanje je gde se tu nalazi ekonometrija i prevobitna ideja, odnosno motiv, koji je, barem zvanično, stajao iza otvaranja tržišta i uvođenja konkurencije u energetski sektor, deregulisanja vertikalno integrisanih kompanija i njihova podela na proizvodnju, prenos i distribuciju sa zasebnim, novim kompanijama, a sve u cilju uvođenja konkurencije, slobodne trgovine, povećanja sigurnosti napajanja i opšteg smanjenja jedinične cene energije za krajnje potrošače. Izgleda da se celokupna, prethodno pomenuta, priča stavlja u stranu i EU korača u novu eru, zelenu eru, šta god to tačno značilo. Izgleda da u pravoj agendi svih navedenih promena, gore navedeni motivi nisu bili iskreni pokretači već samo privremena dimna zavesa, kao tranzicija ka ovome što sledi. Nažalost, već naziremo šta to znači i donosi kao nove zahteve pred sve evropske energetske, nezavisne nacionalne sisteme.

Još veće pitanje je gde je tu naš region

Da li je manevarski prostor koji se javio nakon Makronovog jasnog signala našem regionu da do ulaska u EU, barem do daljnjeg, nema ništa dovoljan? Evropa, po njemu i njegovim sledbenicima u EU institucijama, želi da se prvo fokusira na goruća interna pitanja EU - projekta koji, očigledno, broji svoje poslednje godine u formi kakvu danas poznajemo, a tek nakon toga će razmatrati, eventualno, proširenje. Da li u ovom nenadanom slobodnom prostoru i vremenu možemo konsolidovati strategije razvoja energetike i razmotriti sve moguće opcije kako bi istu sačuvali? Da li smo, ne našom zaslugom, već pukom slučajnošću, srećom, Božijim darom sa neba, dobili taj toliko potreban manevarski prostor i vreme?

„ Just in transition fond”, naslednik „Coal regions in transition” inicijative, predstavlja pokušaj EU da finansijski asistira svojim članicama, koje su suočene sa socio-ekonomskim problemima usled planiranog gašenja rudnika i termoelektrana na ugalj. Uspostavljanje sličnog fonda nije ni u najavi u našem region, pa bi se moglo zaključiti da će se u ovom slučaju primeniti stari dobri recept - iskorišćen toliko mnogo puta tokom, kako ga ja nazivam, procesa večnog pristupanja EU, tokom kojeg se državama kandidatima prenose adaptirane Regulative i Direktive EU sa u potpunosti prenetim obavezama, dok su uskraćene da koriste benefite, koje iste donose usled tzv. problema reciprociteta između EU i ne EU država. Koliko god bi se stručnjaci sa lokala, kao i stručnjaci koji rade za Energetsku zajednicu borili i pokušavali da prevaziđu ovaj problem i ovaj debalans zahteva i dobrobiti, Brisel nikada nje imao sluha i nikada praktično rešenje da se isti prevaziđe i rešenje nije pronađeno.

Proces večnog pristupanja EU

Jako je bitno shvatiti da se u procesu pristupanja EU naše domaće zakonodavstvo ne usklađuje jedan na jedan sa postojećim Direktivama i Regulativama EU, već sa prerađenim aktima i tu je „kvaka”. U prerađenin aktima najčešće se prenose sve obaveze, a benefiti po državu koja ih sledi prosto nestanu ili se maksimalno umanjuju. Obrazloženje je nemogućnost reciprociteta između dražava koje nisu članice EU sa državama članicama. Čitajte to ovako: sve, ili ogroman deo obaveza ćeš poštovati kao da si članica EU ali, žao nam je, pravih benefita i fondova za tebe nema dok ne postaneš punopravna članica EU. Pa, eto prvog motiva onoga ko je ovakav proces i osmislio, da države Balkana nikada, ili barem dok se svi ciljevi kreatora ovog procesa ne ispune, odnosno dok se svi prirodni resursi država kandidata ne ugase/preuzmu (tim redom), ne postanu članice EU.

Kada je reč o direktivi o velikim ložistima, a naročito o objedninjenim klimatskim i energetskim planovima, tj. klimatskim ciljevima koji nam tek slede kao obaveza, pod plaštom zaštite ljudi i životne sredine, bukvalno se ubija domaća industrija i prepušta tržište stranoj tehnologiji i resursima, tj prepušta uvozu. Da EU, odnosno velike sile u EU, iskreno žele to što tvrde da žele, imali bismo na raspolaganju desetine milijardi evra za, kako je u EU nazivaju, zelenu tranziciju, a mi kao region imamo, umesto toga, mrvice, odnosno, još gore, primorani smo da sami finansiramo svoje privredno samoubistvo kroz „povoljne” kreditne linije međunarodnih finansijskih institucija. Evo primera Poljske. Nisu prihvatili Green Deal EU, i sada od 7,5 biliona evra koliko iznosi „Just Transition Fund” EU, Poljska dobija dva biliona evra.

A šta dobija Srbija - ili čitav region Balkana?

Cela priča je od početka do kraja koncipirana kao opsena, u kojoj će siromašni sami platiti tranziciju na još veću zavisnost od bogatih. Eto, to je ukratko proces večnog pristupanja EU, a ona evropska maksima koja se ogleda u pojmu Energetska tranzicija se pravilnije u slučaju Balkana može definisati kao tranzicija na energetsku zavisnost.

Kako je jednom prilikom jedan kolega iz Nemačke lepo primetio: „Znate, Nemačka je velika i ekonomski jaka industrijska sila. Ona sebi prosto može da priušti jednu do dve veće privredne strateške greške u jednom veku i da se nakon njih, bez većih posledica i oporavi, možda čak osvane, nakon istih i još jača, pošto je tokom trajanja tih, uslovno rečeno, pogrešnih poteza, svoju novu tehnologiju plasirala u zemljama u razvoju, koje su naravno bespogovorno, nekritički, sledile tu istu pogrešnu procenu. Ali, sa druge strane male zemlje Balkana i istočne Evrope nemaju taj luksuz i za njih bi prva takva greška bila i poslednja greška, posle kojih više kao industrijske zemlje ne bi ni postojale, praktično bi bile vraćene u doba pred industrijalizacije sa svim posledicama po ekonomiju i stanovništvo tih zemalja”.

Koleginica sa kojom sam godinama radio u međunarodnoj energetskoj zajednici, inače poreklom iz Rumunije, svedočila je tokom tranzicije, koja je pre dvadesetak godina izvršena u energetskoj industriji ove zemlje - danas članice EU, o ogromnim socio-ekonomskim problemima sa kojima se Rumunija susrela tih godina, pre svega usled nepromišljenog sleđenja direktiva koje nisu krojene od strane poznavaoca specifičnosti njihovog tadašnjeg energetskog sistema, a koje su dovele, po njenim rečima, do enormne nezaposlenosti i ekonomske krize u toj zemlji. Čak je podelila tada i podatak sa mnom, prosto neverovatan podatak, po kojem je od ukupno 5.000.000 ljudi, koliko je Rumuniju u tom talasu napustilo i otišlo u inostranstvo u potrazi za boljim životom i pokušajem da reše pitanje elementarne egzistencije, čak 3.000.000 ljudi upravo na direktan ili indirektan način bilo povezano sa ugašenim energetskim i industrijskim postrojenjima. Ovaj podatak, naravno, ukoliko je tačan, čak i blizu tačan, mogao bi se nazvati „modernom Velikom seobom naroda”, ovoga puta ne izazvanom prirodnom kataklizmom, okupaciojom od strane neke strane vojne sile, već samo jednom pogrešnom političkom odlukom, koja je doneta sa ciljem imitiranja, odnosno dodvoravanja novoj eliti u koju je Rumunija tih godina upravo stupala.

O stvarnim zagadjivačima i o stvarnim opšte-društveno korisnim servisima

Dok smo praktično svi u Evropi i u dobrom delu ostatka sveta u izolaciji i podvrgnuti ostalim neophodnim merama za suzbijanje širenja pandemije COVID-19 privreda je svedena na minimumm što je dovelo do ne/iznenađujućih nuspojava.

Naime, sateliti za praćenje zagađenja NASA i Evropske svemirske agencije (ESA) otkrili su značajno smanjenje azot dioksida (NO2) iznad Kine i severne Italije, odnosno oblasti najteže pogođenih pandemijom tokom februara, odnosno marta 2020. godine.

eps

 

eps

 

eps

Emisija azot dioksida (NO₂), glavnog zagađivača vazduha, usko je povezana sa fabričkom proizvodnjom i transportom.

Kako se i industrija i transport ograničavaju i praktično svode na minimum tokom ove pandemije, isto se jasno odslikava na nivo emisije NO₂, a promene su vidljive i iz svemira.

Kina i Italija nisu jedini deo sveta u kojem su emisije zagađivača vazduha drastično opale. Skoro svaki američki avioprevoznik obustavio je međunarodne letove do pogođenih područja i izdao putna ograničenja za putnike koji imaju letove rezervisane u narednim mesecima. Pored toga, globalni vazdušni saobraćaj se smanjio za 4,3% u februaru usred izbijanja epidemije COVID-19, dok su podaci za mart mesec naravno još drastičniji.

eps

Dijagram sa brojem ukupnih polazaka sa 25 najvećih erodroma u Kini.

 

eps

 Korišćenje uglja u Kini u periodu 2015-2020 sa fokusom na periodu trajanja COVID-19 epidemije

Ono što nemamo kao eksplicitni podatak je nivo korišćenja ostalih vidova transporta, posebno u drumskom saobraćaju, ali usled totalne izolacije i maksimalnog ograničavanja kretanja ljudi u oblastima pogođenim epidemijom virusa COVID-19, možemo pretpostaviti da je praktično svaki drumski saobraćaj prekinut, ili barem maksimalno minimizovan.

Slike nam govore da najgorih zagađivača praktično nema tokom trajanja epidemije COVID-19, a smanjenje korišćenja uglja u pogođenoj oblasti iznosi 36%, uz praktično potpuno prekinut drumski saobraćaj. Pa šta nam ovaj podatak govori? U kojim sektorima leže glavni izvori zagađenja? Pošto to, očigledno, sada prvi put imamo priliku da vidimo i iz svemira - bukvalno, nisu termoelektrane, odnosno, centralizovana proizvodnja električne energije iz velikih ložišta.

Da li to znači da su glavni izvori zagađenja povezani sa transportom i fabričkom proizvodnjom, ali ne i u postrojenjima za proizvodnju električne energije - pošto moramo da pretpostavimo da proizvodnja u ovim, uvek baznim elektranama iz ugla upravljanja elektroenergetskim sistemom, nije drastično smanjivana tokom pandemije, u najgorem slučaju tih 36 % koliko i potrošnja uglja (treba imati na umu da je upotreba uglja moguća i u drugim granama industrije, koji su bili sigurno više pogođeni tokom pandemije od elektroenergetskog sistema, koji je morao da funkcioniše bez obzira na pandemiju). Tehnoločki je kod termoelektrana rešen problem zagađenja azotnim i sumpornim oksidima. Uostalom, ima vremena za detaljnije analize, nakon što ova pošast prođe, pa ćemo kroz tačan podatak o nivou proizvodnje električne energije u termoelektranama i podatak o ovom drastičnom padu zagađenja biti u stanju još bolje i kvalitetnije da izvedemo zaključke.

Dakle, očigledno je da u distribuiranim zagađivačima leži „zec”. Pre svega, u transportu i najprljavijoj, a najmanje pominjanoj industriji, naftnoj industriji, odnosno danas neraskidivo vezanoj automobilskoj industriji.

Nije, možda, trenutak, ali pomenućemo. Nikola Tesla je pre više od 130 godina svetu doneo asinhroni tip elektromotora, sa svim svojim karakteristikama, koji u gabaritu, kontroli i efikasnosti daleko nadmašuju najmodernije motore sa unutrašnjim sagorevanjem. Zašto automobili sa daleko jeftinijim i manjim Teslinim asinhronim motorima, koštaju desetostruko više od svojih SUS parnjaka? U odgovoru na ovo pitanje leži i jedan od odgovora o rešenju zagonetke zagadjenja vazduha. Šta po ovom pitanju radi evropski zakonodavac? Umesto da se cilja glavni izvor zagađenja, prvo se napada elektroenergetska nacionalna industrija, sa svojim termoelektranama. Industrija koja je osmišljena i koncipirana, u svakoj ozbiljnoj državi, pre svega kao društveno koristan servis, koji funkcioniše na tankoj margini profita, ili čak i bez istog. Da li se na ovaj način napada najmanje branjena, a najpotrebnija društvu grana energetske industrije, a izbegava sukob i zameranje mnogo, iz ugla profita i lobija, ozbiljnijoj industriji? Odgovor naslućujete i sami.

Možemo li iz ove velike nevolje i velikog zla, u vidu pandemije COVID-19, da izvučemo i neko dobro? Da li ovde možemo primeniti dobro poznati jing i jang princip, po kojem u svakom dobru postoji barem trunka zla, a u svakom zlu postoji ta mala trunka dobra, vidljiva možda baš na prethodno prikazanim satelitskim snimcima?

U ovom trenutku, čak ni stručnjaci koji dugi niz godina rade u institucijama EU i odlično poznaju evropsku energetiku, jednostavno, pojma nemaju kako će se celokupna „Green deal” priča završiti i da li je uopšte moguć bilo kakav holivudski „happy end” u ovoj priči, pa nama na Balkanu ostaje da se više vodimo svojom pameću i svojim nacionalnim interesima, a manje baš svakom idejom koja stigne zapadno od reke Elbe…

Mislite o tome…

Dodatak

Kako se ovaj tekst ne bi shvatio na pogrešan način, moramo naglasiti da isti ni na koji način ne implicira i ne podvrgava podsmehu ili umanjuje jasnu potrebu da se postojeće tehnologije proizvodnje energije, posebno one bazirane na fosilnim gorivima, ne učine maksimalno čistim kako za čoveka tako i za celokupnu životnu sredinu, kao i da je neophodno odmah pristupiti pronalaženju pravih, stvarno alternativnih, održivih novih izvora energije. Naš cilj mora biti u potpunosti čist vazduh i čista, slobodno tekuća voda u svim rekama, manjim izvorima i potocima. Ono što ovde apostrofiramo jeste greška koju nosi bezuslovno povezivnje emisijie ugljen dioksida sa istim. Odvajamo jasno klimatske promene od ekoloških problema, koji itekako postoje, ali se mogu rešiti i na drugačije načine, a ne samo, drastično, potpunim odustajanjem od konvencionalnih izvora energije u trenutku kada prava alternative ne postoji.

Trenutno postoji samo alternative nametnuta od strane velikog kapitala.

Primetićete da se u mnogo manjoj meri spominju realni ekološki problemi, problem čistog vazduha i čiste vode, problem nepovratnog i potpunog uništavanja tokova reka, koje za posledicu imaju nesagledive, nepovratne katastrofalne rezultate po biodiverzitet i opstanak - ne samo ljudske civilizacije na ovoj planeti već celokupnog biljnog i životinjskog sveta. Kako će smanjenje CO2 na kojem se toliko insistira, uticati na isto može da nam odgovori svako dete koje ima dobru ocenu iz bilogije u petom razredu osnovne škole… Da, mislimo na tako dobro poznat, ali opet potpuno zaboravljen proces fotosinteze, proces stvaranja žive materije iz nežive. Ali, o tome nekom drugom prilikom…

Dekarbonizacija predstavlja mehanizam osmišljen da učini nekonkurentnim centralizovane, nacionalne, nezavisne energetske sisteme, kao i da eliminiše jedini energetski resurs koji trenutno globalno nije kontrolisan od strane korporativnog privatnog kapitala, već od strane država, gas. Dakle, svaki vid nemetanja takse na ugljen dioksid je ništa drugo nego igra eliminacije konkurencije, izvora na ugalj i na gas. Kod termoelektrana na gas, iz aspekta uticaja na životnu sredinu, štetnih izduvnih gasova praktično nema. Pri sagorevanju prirodnog gasa jedini produkt sagorevanja je vodena para i ugljen dioksid, prosto nema nikakvih stvarnih zagađivača, pa je prosto morao ni kriv ni dužan CO2 da postane od preduslova za život na planeti Zemlji, najvećeg prijatelja života na planeti bez kojeg praktično nema života, najveći neprijatelj opstanka planete. To je osnovni razlog zašto se potencira na CO2 emisiji, to je razlog zašto se ceo proces naziva dekarbonizacija, čitajte demonizacija ugljen dioksida. Termoelektrane na ugalj, sa druge strane, su danas neuporedivo čistiji kapaciteti za proizvodnju električne energije nego li pre par decenija. To realno stvarno možemo zahvaliti „Zelenima”. Naime, termoelektrane na ugalj su najveće, stvarne zagađivače, azotne okside i sumporne okside, tehnološki rešili tokom poslednjih par decenija i jedino za šta se i dalje „terete” iz ugla „brige” za životnu sredinu je emisija ugljen dioksida...

Tačnije, i dalje smeta njihovo vlasništvo i konceptualna uloga koja se ogleda u društveno korisnom servisu. U konceptu velikog kapitala ne sme ništa da bude u rukama države. Država je neprijatelj velikom korporativnom kapitalu. Osnovna uloga države je da brine o ljudima, a veliki korporativni kapital isključivo brine o profitu, brine o sebi.

Autor u potpunosti podržava nastojanje da se energetika okrene čistim, obnovljivim izvorima energije, ali nažalost, sa današnjom tehnologijom one prosto nisu u stanju da našem društvu omoguće nesmetan prelazak sa, odnosno napuštanje, klasičnih izvora energije. Moramo držati širom otvorene oči, kako nerealna očekivanja o zelenoj energiji ne bi rezultirala veoma lošim odlukama, nakon kojih se naše društvo možda ne bi dugo oporavilo. Sa druge strane, uvek se možemo okrenuti proučavanju alternativnih izvora energije, među koje zasigurno spadaju i oni koje naš veliki Nikola Tesla obrađuje u svojim patentima sa kraja 19. i početka 20. veka. Došlo je vreme za otvaranje očiju. Došlo je vreme za istinu i novu energiju!


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...