Evropski parlament podržao “Zeleni pakt” EU: Klimatska neutralnost ili ”pranje“ prljave industrije?

Nataša Jokić, Strazbur

Najveći doprinos zagađenju i uništavanju prirode dala je krupna industrija u rukama privatnika, ali oni sada u “zelenu tranziciju” ulaze sa “sigurnosnim pojasevima”, odnosno finansijskim garancijama iz javnih fondova. Ako privatne investicije donesu gubitke – to će biti nadoknađeno novcem svih građana
(foto, Silvia Limer, evropski poslanik)

Silvia Liman, nemačka poslanica u Evropskom parlamentu iz stranke Alternativa za Nemačku, bez sumnje ima najtipičniju nemačku osobinu – upornost.

Na konferenciji za štampu u Evropskom parlamentu, koju je zakazala posle izglasavanja rezolucije o “zelenom paktu”, u najavljeno vreme pojavio se jedan jedini novinar – autor ovih redova.

Silviji Liman to je ipak bilo dovoljno da ne otkaže svoju konferenciju i da saopšti svoje mišljenje koje danas izgleda niko ne želi da čuje: klimatske promene postoje i treba da vidimo kako da im se prilagodimo (“čovečanstvo je opstalo zahavljujući sposobnosti prilagođavanja”).

Klimatska ili ugljenikova “neutralnost“ koju, prema “zelenom paktu”, EU treba da dostigne do 2050. godine, po Silviji Liman je nejasna koncepcija “bez ikakve naučne osnove”.

eu-djentiloni

Komesari Djentiloni, Han, Fereira na konferenciji za štampu

 

Luksuzna konferencija za štampu

Sedela sam sama u novinarskoj sali “Ana Politkovskaja” u staklenom zdanju Evropskog parlamenta u Strazburu, okružena kabinama u kojima je sedelo 27 prevodilaca na sve jezike država članicana. Bili su na mom raspolaganju: kanal 2 - prevod na engelski, kanal 12 na hrvatski, kanal 15 na poljski… Sa izuzetkom prevodioca na francuski, čiji sam prevod sa nemačkog slušala, svi oni prevodili su ni za koga, a sve je to plaćao evropski poreski obveznik. Kakva metafora evrounijske – i ne samo njene – birokratije.

Silvia Liman je evropska poslanica iz redova Alternative za Nemačku (AfD), najjače opozicione partije u Bundestagu, desnice na desnici u usponu, sa sumnjivim vezama sa desnim ekstremistima. Sve je to tačno, ali zar osnovno načelo novinarske profesije nije da treba da čujemo i drugu stranu? Tim pre što Silvia Liman ima zanimljiv profil:  po zanimanju je biolog.

Zar je “ugljenikova ili klimatska neutralnost” postala nova finansijsko-politička dogma EU?

“Taj koncept klimatske neutralnosti podrazumeva da sve što čovek radi mora da bude neutralno u odnosu na klimu. Danas u zelenom paktu imamo kao cilj svođenje na nulu ugljen dioksida i ostalih gasova koji uzorokuju efekat staklene bašte. Na naučnom planu znamo da se klima menja zbog čitavog niza faktora. Ako se koncentrišemo samo na ugljen dioksid ne možemo da dosegnemo postavljeni cilj ”, rekla je Liman na konferenciji za štampu čiji sam bila ekskluzivni slušalac.

Na moje pitanje da preciznije objasni šta zapravo ona i njeni istomišljenici predlažu umesto “ zelenog pakta ”, gospođa Liman je rekla:

 “Teško je objasniti građanima EU zašto bismo potrošili toliko novca za tako nešto.  Ono što je važno to je da se prilagodimo klimatskim promenama koje evidentno postoje. Stvar je u tome da se ne zna u kojoj meri su klimatske promene uzorokovane čovekovim delovanjem. Kažu neki čak 40 odsto, neki 10 odsto. Sve to nije dokazano. Sve to nije dovoljna osnova da se izgradi snabdevanje energijom. Na osnovu te ideje ne može da se stvori ekonomska baza i da se dovede u pitanje stotine hiljada radnih mesta. Zato smo protiv rezolucije o Zelenom paktu ”.

Nešto konkretnije o tome šta AfD i ona lično predlažu umesto “zelenog pakta”, Limanova nije rekla.

Komesarska objašnjenja

Istina pre Silvije Liman, mnogo preciznije na konferenciji za štampu o “ zelenom paktu ” nisu govorili ni komesar EU za ekonomiju Paolo Đentiloni, komesar za budžet Johanes Han i komesarka za koheziju Elena Fereira.

Komesari su obavestili novinare da Evropa do 2050. godine treba postane prvi kontinent “ neutralan u pogledu ugljen dioksida ” i tako postane neosporni lider u energetskoj tranziciji – prelasku sa prljave na obnovljivu čistu energiju.

Od sada pa za 10 godina, emisije gasova koje uzorokuju efekat staklene bašte treba da se smanje za polovinu u odnosu na količinu zabeleženu 1990. godine.

Da bi se ovi ciljevi dosegli potrebno je mobilisati najmanje hiljadu milijardi evra do 2030 – rekli su komesari Đentiloni i Han.

Dopisnik italijanskog radija podsetio ih je da je prošle godine Evropska komisija već procenila da će biti potrebno godišnje investirati 260 milijardi evra da bi se dostigli ciljevi. “ Ako je tako, potrošićete hiljadu milijardi za nepune četiri godine!” upozorio ih  je. 

Odgovor komesara Đentilonija bio je u stilu “više pažnje raznim pitanjima”, nimalo precizan:

“To znači da tih hiljadu milijardi evra za deset narednih godina – nije dovoljno. Dakle hiljadu milijardi predstavljaju jednu važnu odluku ali potrebno je još dodatnog novca. Ako se mi pokrenemo na planu država, na planu finansijskih pravila, “zelenih” obveznica – stvorićemo povoljne uslove da investicije dođu kako iz država tako i iz privatnih izvora. Mogu da vam kažem da ti izvori postoje”.

Javne garancije, privatne investicije

Kako će “ zeleni pakt ” biti finansiran  zapravo nije sasvim jasno.

Izvesno je da će matrica za način prikupljanja novca i investiranja biti Junkerov plan iz 2015. godine kada je osnovan Evropski Strateški Investicioni fond za “ spas EU ”.

U taj Fond je prvo stavljena 21 milijarda evra javnog novca koji je bio garancija za privatne investicije koje su potom usledile u visini od 334 milijarde evra. Kada je 2014. u Evropskom parlamentu više poslanika upozorilo Junkera, tadašnjeg predsednika Evropske komisije, da nije dozvoljeno da javni novac bude garancija za privatne investicije, on je nehajno odgovorio : “ Pa dobro, izmenićemo zakon ”.  

Naslednik Junkerovog fonda je Fond InvestEU u koji će se od 2020 do 2026, kako je najavljeno, sliti oko 650 milijardi evra. Od toga će za “zeleni pakt” biti odvojeno oko 45 milijardi evra. 

Pored toga novac za pravednu energetsku tranziciju doći će i iz budžeta namenjenog finansiranju evropske regionalne politike i iz zajedničkog evropskog budžeta. Cilj je da se skupi 30 do 50 milijardi tako što bi se dodao novac iz kohezionih fondova i prilozi pojedinačnih država – članica EU.

Deo novca za “pravednu energetsku tranziciju”  došao bi iz Evropske investicione banke.

Sve u svemu, EU za početak stavlja na sto kao godišnji iznos 100 milijardi evra novca evropskih građana da bi energetska tranzicija počela.

Najveći doprinos zagađenju i uništavanju prirode dala je upravo krupna industrija u rukama privatnika, ali oni u ovu “ zelenu tranziciju ” ulaze sa “sigurnosnim pojasevima”, odnosno finansijskim garancijama iz javnih fondova. Ako njihove “zelene” investicije donesu gubitke – to će biti nadoknađeno novcem svih građana.

Junkerov plan je, sudeći po svemu ovome, zapravo bio neka vrsta generalne probe za plan InvestEU koji će delom finansirati “zeleni pakt” po istoj šemi: ako privatni investitori zarade profit – zaradili su ga, a ako investicije donesu gubitke – postoji garancija da se to “pokrije”.

“Pravedna tranzicija”

Ključni element finansijske strategije “zelenog pakta” EU je uspostavljanje mehanizma “pravedne tranzicije” koji bi trebalo da amortizuje negativne ekonomske i socijalne posledie i gubitke radnih mesta zbog prelaska sa prljavih energetskih izvora na obnovljive.

Nema sumnje da će se sve zemlje članice EU utrkivati da dobiju što više iz ovih fondova.

Mehanizam za pravednu energetsku tranziciju trebalo bi subvencijama da pomogne evropske regione koji su u najtežoj situaciji jer u najvećoj meri zavise od zagađujućih izvora energije. Takav je slučaj, na primer, ugalj u regionu Srednje Evrope i Balkana. 

U isto vreme te zemlje (Poljska, Češka, Rumunija i Bugarska) u kojima je ugalj još značajan izvor energije – najveća su prepreka “zelenim” ambicijama Evropske komisije.

Poljska, kao najveći proizvođač i zavisnik od uglja, glavni je “dobitnik” subvencije od dve milijarde pod uslovom da podnese detaljan plan kako će upotrebiti taj novac.

U isto vreme, Poljska je decembru prošle godine odbila da podrži glavni cilj “zelenog pakta” - dostizanje “neutralnosti” po pitanju ugljen dioksida. U Poljskoj se zahvaljujući uglju dobija 80 odsto električne energije.

Po visini subvencije na drugom mestu je Nemačka koja će dobiti 877 miliona evra iako je to zemlja sa trgovinskim suficitom. Zabranila je nuklearke i još uvek se u dobroj meri oslanja na ugalj. Paradoksalno, primorana je da kupuje struju iz nukelarnih izvora od susedne Francuske.

Najava promena

“Zeleni pakt”, ako je verovati obećanjima, promeniće mnogo toga, počevši od postavljanja električnih priključaka za punjenje duž puteva u EU.

Još su tema polemika posebne ekološke takse za avio-kompanije koje zagađuju atmosferu, ispuštajući kerozin.

Evropska investiciona banka postaće klimatska banka. To bi trebalo da znači da će ona prestati da finansira izvore prljave energije i zagađujuće rudnike, na primer u Africi zbog čega je dospela na loš glas i brojne nevladine organizacije su je kritikovale.

EU je najavila donošenje “klimatskog zakona” na osnovu izveštaja Evropske komisije koji će biti objavljen u martu ove godine.

Ostaje neizvesno da li će se “zeleni pakt” pretvoriti u “zeleno pranje” - ekološku simulaciju kako bi se dobile subvencije – kako to  podozrevaju mnoge nevladine organizacije – učesnice na nedavnoj Svetskoj konferenciji za klimu u Madridu.

Takođe, postoji predlog da se uvede plaćanje ekološke takse za uvoz proizvoda kao što je čelik proizveden u inostranstvu uz propratno zagađenje dok će u EU biti proizvođen pod uslovima koje propisuje “zeleni pakt”.

Ovo bi bila neka vrsta uvođenja protekcionizma koji ne kaže svoje ime. U suštini, EU jednostavno više ne može da izdrži neoliberalni dikatat tržišta bez granica jer su njenu industriju kupile ili Kina ili SAD i sada postoji potreba industrijske obnove kroz razvoj ekološke ekonomije.

Načelo koje je istakla predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lejen, predstavljajući “zeleni pakt” jeste “pomiriti ekonomiju sa planetom”. Ideja je da se evropske zemlje okupe oko ovog programa kao što su se pre više od 60 godina okupile oko "programa za ugalj i čelik”. Ne treba, međutim, pri tom zaboraviti da je tadašnje evropsko okupljanje bilo moguće samo zato što su ga ne samo htele već i sprovele Sjedinjene Američke Države.

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...