Beč - dokaz da ne treba privatizovati javne gradske službe

Kada se meri kvalitet života u nekom gradu, u obzir se uzimaju različiti faktori kao što su politička stabilnost, infrastruktura, zdravstvena zaštita, obrazovanje, briga o okolini... A kada se se sve to sabere, grad sa najboljim ocenama bude proglašen najboljim za život. Nedavno je, deseti put zaredom, Beč osvojio tu laskavu titulu.

Nije Beč preko noći došao do toga. Bilo je neophodno mnogo rada, truda, a pre svega ulaganja. Sada austrijska prestonica može da nastavi dalji razvoj i suprotstavi se izazovima pred kojima se svakodnevna ekonomija nalazi. A šta je to “ekonomija svakodnevnog života” - pojam koji se sve češće može čuti u Beču, a nama u Srbiji je gotovo nepoznat, pojasnio nam je Herbert Bartik iz agencije Urban Innovation Vienna.

Ne iznenađuje me što ovaj pojam – “ekonomija svakodnevnog života” nije mnogo poznat u Srbiji. Čak i ovde, u Beču, počeo je da se koristi tek u poslednje vreme, a njime se naročito bavi naš Ekonomski fakultet. Naime, tu se polazi od pretpostavke da snažna ekonomija nekog grada mora da ima dve osnovne komponente. Prva je izvoz, a druga lokalna privreda. I samo tada, kada je lokalna privreda prisutna, grad može da bude snažan ekonomski centar. Pod ovim pojmom svakodnevne ekonomije podrazumeva se sve ono što je od velikog značaja za život građana. To se, pre svega odnosi na infrastrukturu, javni prevoz, otpadne vode, snabdevanje energijom, ali i na snabdevanje prehrambenim proizvodima na teritoriji grada. Takođe, tu ubrajamo i ponude iz segmenta kulture, obrazovanja, razliitih društvenih aktivnosti... Sve su to oblasti koje svrstavamo pod pojam “ekonomija svakodnevnog života”, kaže Herbert Bartik u intervjuu za eKapiju.

Uprkos zahtevima Evropske unije da se privatni kapital pusti u javna preduzeća Beč se oštro protivi tome. Zbog čega smatrate da je loša privatizacija javnih preduzeća?

To je, pre svega, politički stav grada Beča. Sve ovo što sam već nabrojao, a spada pod pojam “ekonomija svakodnevnog života” i vezano je za život ljudi u gradu, mora biti u rukama grada, odnosno javnosti. Za to postoji nekoliko razloga. Kao prvo, imamo taj ekonomski aspekt, jer grad sve ove usluge može da pruži građanima na efikasan način. Naime, gradu nije neophodno da ostvaruje profit, kao što je to slučaj sa privatnim kompanijama, koje posle investicije očekuju i dobit. Tu je, zatim, i ova socijalna komponenta, jer se na taj način obezbeđuje da svi stanovnici grada imaju pristup tim uslugama. Takođe, osim što su im ove usluge dostupne, važno je da budu i na odgovarajućem visokom nivou kvaliteta. Na kraju, imamo i taj ekološki segment, gde Beč kao pametan grad radi na tome da što više štiti svoje resurse. Tako, na primer, kada je reč o ulaganju na području javnog saobraćaja, energije, održivosti, Beč želi da ostvaruje to na način koji će za građane biti prepoznatljiv kao zeleni, odnosno održiv.

Koji su to loši primeri u evropskim zemljama koji dokazuju da je Beč u pravu kada se drži čvrstog stava po pitanju privatizacije javnih preduzeća?

Pre svega bih tu naveo primer Londona, gde smo videli da je metro mreža u ovom gradu bila veoma pogođena privatizacijom, jer su nedostajale dalje investicije. Imamo i primere nekolicine nemačkih gradova, gde je došlo do privatizacije preduzeća za snabdevanje vodom, gde su se negativne posledice ogledale, kako u snabdevanju, tako i u samim cenama. Infrastruktura Pariza takođe je bila pogođena privatizacijom i negativnim posledicama koje su iz toga proizašle.

Herbert Bartik (Foto: Urban Innovation Vienna)

Ono što bih posebno izdvojio jeste područje stanogradnje. Imali smo prilike da vidimo da u gradovima gde ne postoji stanogradnja javnog sektora, postoje velike poteškoće da se nađe adekvatan stan. Došlo je i do velikog porasta cena nekretnina, tako da čak ni srednji društveni sloj ne može sebi da priušti stan u gradu, pa je došlo do iseljavanja na periferiju.

Kakav je Vaš stav prema javno-privatnom partnerstvu u gradskim službama?

Uvek kada me pitaju da li javno-privatna partnerstva imaju smisla, volim da naglasim da je to veoma kompleksno pitanje, te da odgovor uvek zavisi od lokalnog konteksta. Nekada je, naime, korisno za grad da, ako postoji mogućnost da putem privatizacije dođe do nekih saznanja, odnosno da dobije takozvani know-how, pristupi tome i na taj način privuče kapital.

Grad Beč nema potrebu za tim da nabavlja taj know-how od nekog drugog, ali i mi u nekim delovima imamo ta javno-privatna partnerstva. To se, pre svega, odnosi na one segmente koji su zaduženi za sam razvoj grada, pri čemu javna preduzeća stvaraju osnovni okvirni pregled onoga šta treba da se radi, ali privatne kompanije imaju mogućnost da investiraju, da unesu svoju kreativnost i nešto primenjuju u okviru onoga što je planirano za određeni deo grada.

Oko 150 miliona evra godišnje Beograd izdvaja za održavanje sistema javnog prevoza, bez investicija. Kakva je situacija u Beču?

Kada je reč o javnom prevozu, u Beču imamo našu veliku kompaniju Bečke linije, koja održava linije metroa, tramvaja i autobusa. Takođe, imamo i nacionalnu železnicu, koja isto tako obezbeđuje saobraćaj na nekim linijama. Što se tiče održavanja i uopšte rada Bečkih linija, na to utiče, pre svega, ono što se dobija od prodaje karata za javni prevoz. Značajno je napomenuti da je ova usluga u Beču na veoma niskom nivou cena, i to svesno, jer grad želi da bude dostupna svima.

Drugi deo, kojim se finansira rad Bečkih linija potiče od poreskih sredstava. Dakle, grad Beč izdvaja poreska sredstva kojim se finansira ovo preduzeće, nisam siguran, ali mislim da govorimo o iznosu od oko 600 miliona evra godišnje. Iz tih sredstava održava se javni saobraćaj u gradu, a isto tako koristi se za investicije. Broj stanovnika u Beču značajno je porastao u poslednjih nekoliko godina, tako da su potrebna još veća ulaganja u saobraćaj, što se upravo čini stavljanjem ovih sredstava na raspolaganje preduzeću koje je za to zaduženo.

Kod nekih dodatnih projekata, kao što je na primer izgradnja metroa, postoji sporazum između glavnog grada i savezne države da se ti projekti finansiraju zajedničkim poreskim sredstvima, i to u odnosu 50:50.

Ekonomija svakodnevnog života, razvoj Beča kao pametnog grada, razvijena infrastruktura... Da li je sklop svih ovih elemenata doveo do toga da ovaj grad 10 godina zaredom bude najbolji svetski grad za život?

Sigurno da jeste. Kvalitet infrastrukture verovatno je od veoma velikog značaja, kada se uzimaju parametri u ovim različitim studijama koje se rade, a prema kojima se Beč ocenjuje kao grad sa visokim kvalitetom života. Međtim, i ne samo to.

Naime, samo razvijena infrastruktura omogućava vam da budete konkurentni i da imate dobru poziciju kao ekonomski centar. Važna je i ova socijalna komponenta, koja je značajna i za bezbednost u gradu. Jer, sve ono što razvijena javna infrastruktura pruža, doprinosi tome da imate zadovoljne ljude koji tu žive.

Samim tim, možemo zaključiti da dostupnost usluga, infrastrukture i ustanova pruža tu osnovu koja je neophodna za dobar život u nekom gradu.