PREDSEDNIK KOJI "PRAVI BUKU"

Tema ovonedeljnog lista "Nouvel Observateur" još jednom je predsednik vlade Nikola Sarkozi. Nije toliko loše prihvaćena njegova politika koliko njegov stil i ličnost. Njegovo poznato " preuzimam na sebe" čime se dugo vremena razlikovao od licemera, danas je zamenjeno sa "nosite se".

Nikola Sarkozi je izabran da bi Francuzima rešio probleme. Danas je on sam problem. Predsednik koji misli da je "hiperpredsednik", " pravi buku" . Već od decembra meseca, sve ide naopako. Iako, prema rečima njegovih bližnjih, "duboko potresen" razvodom u oktobru, predsednik je, u novembru, pokrenuo reformu penzionog programa. Duga poseta pukovnika Gadafija Parizu, izmenila je predsednika koji više nije držao konce u svojim rukama. Posle toga, beži u pariski Diznilend sa Karlom Bruni i tu kreće hronika privatnog života koja je sve zaposela. Kada krene trač-mašinerija, ništa je više ne može zaustaviti. Tome sam doprinosi dugim odgovorima na pitanja o vezi sa Karlom Bruni na konferencijama za štampu, tvrdi Nouvel Observateur.

Tokom predsedničke kampanje, naglašavao je svoju "autentičnost". U to vreme, imao je protivnike, a Francuzi su morali da izaberu. Posle izbora nema više suparnika, sam je u vrhu i ni sa kim ga više ne porede, već ga ocenjuju. Svi su ga upozoravali da ne ide predaleko u svojim greškama. On smatra da mnogo radi, ulaže i da ima pravo na sreću "ni više ni manje od drugih", kao što je javno govorio, piše Nouvel Observateur. On ništa ne želi da krije, podsmeh, ironiju, gnev, ogorčenost ili komentare prilično neprikladne za štampu, jednostavno ga, po rečima jednog savetnika "nije briga". To se, za javnost, u ime "transparentnosti“ i moderniteta, kaže "preuzimam na sebe", što se čuje kao "nosite se".

Venčanje je najavljeno samo dva meseca posle susreta sa sada, novom suprugom. Francuzi su uznemireni jer ne žive istim ritmom kao predsednik, govore članovi UMP-a (Unije za narodni pokret). Prebrzo je da bi bilo istinito posle mučnog razvoda, čuje se iz Jelisejske palate.

Sumnja u predsednikovu iskrenost ozbiljno narušava njegov politički kredibilitet. Trebaće mu mnogo vremena da ga povrati. "O meni će govoriti rezultati, a ne privatan život“, često govori Sarkozi. Njegova linija nije jasna i mnoge zbunjuje. Potrebno je da se skoncentriše na najvažnije, smanjenje javnog deficita ili ulaganje u socijalne reforme, mišljenja su podeljena. Možda je previše to tražiti od Sarkozija, zaključuje Nouvel Observateur.

Na pola puta

Izgleda da su bar republikanci našli odgovarajućeg kandidata, piše "The Economist".

Vinston Čerčil, čuveni polu-Amerikanac, rekao je jednom prilikom da sunarodnici njegove majke uvek mogu da budu sigurni da postupaju ispravno, kada iskoriste sve raspoložive alternative. U ovom trenutku, ove reči dobro pristaju republikanskoj partiji.

 

 

Birači, naklonjeni republikanskoj partiji, opredelili su se uglavnom za senatora Arizone, Džona Mekejna, jedinog republikanca koji bi mogao da spreči demokrate da se domognu Bele kuće, pokazuju ankete.

 

Mekejn je, pre svega, odvažan čovek koji je to dokazao u Vijetnamu, dok su se Buš i Klinton bavili drugim stvarima. Kao ratni zarobljenik, iako je već izdržao jednogodišnje mučenje, odbio je da bude oslobođen bez svojih ratnih drugova. Tako je dobio još četiri godine agonije u zarobljeništvu. Mekejn je bio hrabar i kao političar. Izaziva mržnju svoje partije ali ne pristaje na kompromise kada je u pitanju ono u šta veruje: reforma imigracionog programa, amandman protiv torture ili borba protiv globalnog zagrevanja.

 

Ako Mekejn postane predsednik, svet će imati prilike da vidi Amerikanca drugačijih pogleda od onih na koje je, nažalost, navikao kada su u pitanju republikanci. Njegovi atipični stavovi i volja da bude u ekipi sa demokratama u Senatu, mogu da mu  donesu glasove brojnih nezavisnih birača, što značajno uvećava šanse republikanaca na opštim izborima. Čvrsto veruje u slobodno tržište, podržava “nadiranje”na Irak (demokrate kažu “eskalaciju”) za razliku od demokrata, nezavisnih birača i neznatnog broja republikanaca koji smatraju da Amerika treba da ode iz Iraka. Kada ga savetuju da bude umereniji, on ljutito odbija, a to mu čak ide u prilog.

 

Ono što Mekejnu ne ide u prilog jesu njegove godine, (ako bude bio izabran, imaće 72 godine) i temperament. Bilo je dosta sukoba sa bivšim senatorima. U vreme kada Amerika treba ponovo da izgradi odnose sa svetom, nakostrešeni patriota koji je podržavao rat u Iraku.

 

Demokrate bi mogle da ostave bolji utisak, ali prethodno moraju da naprave veliko spremanje u kući. Većina analitičara predviđa da će Barak Obama imati više šanse protiv Mekejna nego Hilari Klinton. Borba je duga i prljava, a demokrate mogu da ojačaju. Džon Mekejn je na pola puta do Bele kuće. Činjenica da su republikanci učili na svojim greškama, dovoljna je da se opredele za valjanog kandidata koji će doneti dobra svojoj zemlji, a i svetu.

Poljska, posrednik između Rusije i Zapada

"Još pre deset godina, o Katinju nije moglo da se govori ni Ezopovim jezikom (ni u basnama). Uvek sam sanjao da napravim ovaj film u rusko-poljskoj produkciji. U masovnoj grobnici Katinjske šume leže, ne samo poljske nego i ruske, ukrajinske, jevrejske i beloruske kosti. Zbog toga verujem da će ovaj film ipak privući rusku publiku", rekao je Andžej Vajda povodom premijere filma "Katinj“, na tek otvorenom filmskom festivalu u Berlinu.  

Nedeljnik "Itogi" ovoga puta posvećuje posebnu pažnju čuvenom poljskom režiseru Andžeju Vajdi i njegovom najnovijem filmskom ostvarenju "Katinj“.

 

Jedan od najvažnijih događaja ovogodišnjeg berlinskog festivala je i svetska premijera filma "Katinj". U Poljskoj je više od četiri miliona ljudi već videlo film. Američka filmska akademija nominovala ga je za "Oskara" dok u Rusiji nema odjeka. Film govori o zajedničkom (rusko-poljskom) delu gorke istorije što je dugo bilo "strogo poverljivo“. Radi se o masovnom streljanju, 1940. godine, u Katinju, kod Smolenska. Tada je ubijeno više hiljada zarobljenih poljskih oficira i rezervista po logorima NKVD-a. Ova tema vezana je i lično za Andžeja Vajdu jer je u ovom masakru izgubio oca. Režiser je dugo radio na filmu tražeći jasnu sliku. Ispričao je priču, gledanu iz ugla žena, sestara i ćerki stradalih oficira.

 

Kadar iz novog filma Andžeja Vajde, "Katinj“, nominovanog za "Oskara“

u kategoriji za "najbolji film na stranom jeziku“

 

Razumljivo je da je tema Katinja bila zabranjena u Sovjetskom savezu, ali zašto se o tome toliko ćutalo u Poljskoj, pita novinar lista "Itogi", u ekskluzivnom intervjuu sa Andžejom Vajdom.

 

Vajda: "Zbog toga što je to bilo hiljadugodišnje prijateljstvo između Poljske i Sovjetskog saveza koje počiva na krvi. S leđa je uništeno više hiljada najboljih predstavnika nacije, cvet inteligencije.“

 

Da li je uništena mogućnost nastavka tog prijateljstva između Rusije i Poljske? Odnos između Poljaka i Rusa dobro bi mogao da se prikaže jednim aforizmom o Englezima i Amerikancima: "to je jedan narod podeljen istim jezikom". "Mi smo povezani zajedničkom istorijom koja nas, na žalost, i razdvaja", govori novinar lista "Itogi“.

 

Vajda: "Bože, to ne treba ni pitati. Naravno da je prijateljstvo moguće i ono ima ljude koji ga grade, a ja sam jedan od njih. Svoje prijatelje, Andreja Tarkovskog i Grišu Čuhraja nisam nikada gledao kao predstavnike 'velikog brata' koji ugnjetava moju zemlju.“

 

U Rusiji ste poznati koliko i Tarkovski. Bili ste, a da li ste i ostali simbol slobodnog stvaralaštva?

 

Vajda: "Ne krijem da sam svestan pažnje koju ste mi ukazivali. Veoma ste cenili tu moju slobodu, ali moje kolege su ipak stvarale u Sovjetskom savezu, pod košmarnim cenzurama i tolikim političkim pritiskom. Ne, dragi moj, nisam ja starac na vrhuncu slave koji se prepušta hvalama. Sada je sve to upravo povod za izmirenje Rusije i Amerike ili, još bolje Moskve i Varšave. Ono zbog čega sam zahvalan komunističkom režimu, jeste činjenica da smo zajedno osetili gvozdenu ruku, tako da je moj kulturni uticaj na Rusiju bio jači...Što se tiče prijateljstva, siguran sam da treba zbaciti teret uvreženih predanja i svež bol kako bi se nastavio dijalog između naših bliskih kultura. Na kraju krajeva, politike dolaze i prolaze, a narodi i umetnička dela ostaju...Mislim da je moguće srušiti zidove kakvi su postojali između Poljske i Nemačke, a za to je pomoglo praštanje. Pogledajte, posle Vojtile, za papu je došao Nemac. To nije slučajno.“

 

Itogi: Šalite se?

 

Vajda: "Šta mislite?"

 

Itogi: U svakom slučaju, posle Nemca, neće staviti Rusa na papski presto. Možda i ima nekog smisla da se sve poništi u našim odnosima. Tako se sve čisti. To se ne tiče samo Rusije i Poljske. Svi se bave starim ranama, gurajući emocije u prošlost.

 

Vajda: "Poništiti? Pa, osim nesporazuma, laži i sukoba, u prošlosti imamo rusku književnost od neprocenjive vrednosti. To nikako ne želim da poništim. To je najbolji način da razumemo jedni druge i uopšte da razumemo stvari. Rusija je duhovna hrana, bar ja tako mislim. Nedavno sam gledao fantastičan, prelep, izražajan i emotivno dubok film 'Euforija', mladog režisera Ivana Viripajeva. Bio sam srećan kada je u moju školu filma došao Sokurov da drži predavanja. Čovek je toliko produhovljen da sam pomislio, nema više ovakvih ljudi na ovome svetu. Eto, Poljska bi mogla da ima ulogu posrednika između Rusije i Zapada. Žao mi je što u mojoj školi, koja pomaže početnicima da naprave svoj prvi film, nema ruskih studenata.“

 

Itogi: Zašto?

 

Vajda: "Nemate para.“

 

Itogi: A otkuda novac mladim Švajcarcima i Nemcima?

 

Vajda: "U Evropi ima mnogo fondova koji pomažu mladim ljudima i novoj umetnosti.“

 

Itogi: Šta žele da snimaju mladi u Evropi?

 

Vajda: "Nažalost, samo sebe, što je potpuno besmisleno...Nekada je film bio misija. Verovali smo da treba da nikne iz nekih inspiracija, stradanja, da, bez njih se ne može. Film je želeo da izmeni svet, nudeći put usavršavanja, dok je danas to razonoda. Najvažnije je da film bude interesantan, a šta je interesantnije mladom čoveku od njega samog?...To je tako. I ja govorim o sebi. Ipak treba znati gledati sebe kroz drugoga. Tako bih mogao da napravim film o tome kako nisam dospeo u koncentracioni logor, kako, u vreme Varšavskog ustanka, nisam poginuo ili kako nisam završio u Sibiru. Jedan život - jedan film. Takav plan sam i sledio u svojim filmovima ('Pokolenje', 'Kanal', 'Pepeo i dijamant', 'Lotna', ' Samson'), sve do filma 'Katinj'. Ja nisam bio heroj u tim filmovima, zanimali su me drugi.“

 

Itogi: Vaš najnoviji film ocenjuju antiruskim, staromodnim i politički angažovanim. Šta je tu gorka istina?

 

Vajda: "U svemu tome je gorka laž....Mene zanima da skinem veo kojim je obavijena ta tema, da ne bi bilo novih stradanja i laži.“

 

Na neki način, Andžej Vajda je želeo da otvori i zatvori temu. "Pre deset godina, o Katinju se nije moglo govoriti ni Ezopovim jezikom. Sada je sve to, kako se kaže, zaraslo u travu. U isto vreme, to je moja lična i priča moje porodice, tuga za ocem, neutešna nada moje majke u njegov povratak...Naježio sam se kada sam pomislio kako mi je ovo, odjednom, poslednji film. Činjenica je da imam mnogo godina, ali učinio sam sve što je u mojoj moći da ovaj film ne bude starački. Likovi su mladi, a film je urađen na, tehnički, najsavršeniji način.

 

Što se tiče stila, on je Vajdin, ne prema njegovim godinama, nego prema njemu samom.

 

Dostojevski je velika inspiracija za Andžeja Vajdu i uvek mu se vraća. "On je za mene najveći pisac svih vremena. Mislim da sam radeći na Dostojevskom, saznao najvažnije o ljudima, o sebi i o svetu. Više sam, u životu, naučio od njega nego od stvarnih ljudi u životu. Posebno mi je važan kontakt sa Dostojevskim u pozorištu. Na filmu je to nešto drugo. Praveći predstavu, ulaziš tako duboko u njegov tekst da se pred tobom otvara čitav kosmos, nekakvo božanstveno otkrovenje čovekove suštine. Osim toga, on ume u detaljima da vidi daleku društvenu perspektivu.“

 

Andžej Vajda tvrdi da nije politički režiser i da se filmovi koji su najviše bili politički orijentisani, nisu bavili politikom već ljudima koji su zavisili od politike.

 

Srećan je što je živeo u, kako kaže, najzanimljivijem dobu u istoriji Poljske. Veruje da je teško ostati umetnik, ako se ne veruje u društvo, a po njegovim rečima "u Poljskoj je teško verovati u društvo“.