Iz strane štampe: Priča o milijarderskoj dinastiji i o katastrofi na vojnom poligonu Kvira na Sardiniji

Kvira na jugoistoku Sardinije najveći je poligon NATO-a u Evropi. Od 1956. godine služi kako za vežbe vojnih snaga Alijanse, tako i za testiranje i uništavanje oružja, uključujući i rakete sa torijumom i projektile sa osiromašenim uranijumom. Žitelji okolnih sela decenijama umiru u tišini. Obolevaju od istih bolesti od kojih i italijanski veterani sa Balkana - kancera limfnih žlezda, leukemije, kancera mozga, a prečesto im se rađa potomstvo sa urođenim teškim deformitetima. Lokalni tužilac Domeniko Fiordalizi prvi je javni tužilac koji se usudio da 2013. godine otvori istragu protiv jednog poligona NATO-a

http://195.250.98.85:800/searć?q=Kvira&p=0&c=&ad=on&from=15.01.2013&to=21.01.2013

Javni tužilac Fiordalizi u međuvremenu je premešten, deo optuženih skinut sa optužnice, lokalni šef policije takođe je premešten. Lokalni borci protiv zagađivanja Kvire na čelu sa Marielom Kao (Mariella Cao) osnivačem udruženja Gettiamo le Basi – ne odustaju. https://www.youtube.com/watć?v=TzOwmLj-sEo

U tekstu koji je napisao novinar i bivši poslanik Mauro Pili, ukazuje se na kriminalne veze između vojne industrije i države na račun zdravlja i života civila na Kviri i vojnika od kojih su mnogi služili u misijama u inostranstvu – između ostalog na Kosovu.

https://www.unionesarda.it/articolo/news-sardegna/cagliari/2020/04/26/storia-di-una-dinasty-miliardaria-sul-disastro-nel-poligono-di-qu-136-1012413.html

L’Unione Sarda: Priča o milijarderskoj dinastiji i o katastrofi na vojnom poligonu Kvira (Quirra) na Sardiniji

U sudskim papirima vezanim za dinastiju sa Kvire piše:

„Moja majka ležala je u krevetu, držeći listu dela velikih majstora. Rekla je ´Šagal, kojeg je kupio tvoj otac, jedan za tebe, drugi za Kamilu. Leže za Kristianu Van Gog, Gogen, Sezan, Renoar, Kamila´. Vrednost ramova 445 miliona dolara.“

Ovako je pred sudskim većem Kraljevskog suda u Džersiju otvorila dušu Kristiana Kročijani (Cristiana Crociani), jedna od dveju kćeri milijarderskog klana, rođene iz braka glumice Edi Vesel (Edy Vessel) i Kamila Kročiania (Camillo Crociani), “oca” kompanije Vitrociset, privatnog vojnog carstva koje je oduvek upravljalo vojnim bazama na Sardiniji, pre svega onom u mestu Kvira (Quirra).

Vojna vežba na poligonu na Sardiniji (izvor, L’Unione Sarda)

Junaci priče

Ona, glumica posvećena trgovini oružjem, majka je i matrijarh, lepa i šarmantna, dovoljno je trezvena da izgradi pravo carstvo vojnih i političkih odnosa, na čemu njen muž može da joj zavidi.

Zamak pun oružja i poslovi dostojni Neimenovanog[1].  Kamilo Kročijani neprikosnoveni protagonista jednog od najvećih korupcijskih skandala na svetu: afere Lokid (Lockheed). U Italiji, kupovina aviona C 130 od jedne američke firme potresla je politički svet i vojne krugove. Po prvi put u istoriji republike Ustavni sud trebalo je da donese odluku o kaznama uključujući i one zatvorske. Ministri, predsednici vlada, moraju da odgovaraju za korupciju, sve do ostavke šefa države Giovannija Leone-a, za koga se zatim ispostavilo da nema veze sa tim poslovima.

Pored ministara iz onog vremena, najvažnije ime je svakako Kamilo Kročijani, predsednik svemoćnog preduzeća Finmečanica, ratne državne industrije i, pre svega, predsednik firme Ciset (kasnije Vitrociset) koja predstavlja njegov lični vojni sef za kolosalne sume koje je zaradio na Sardiniji.

Upravo je Kročijani, preko korporativne montaže preduzeća, trebalo da prikupi od Lockheed-a mito od 140 miliona lira (600 hiljada evra danas) namenjenih tadašnjem šefu generalštaba. Viši sud osudio ga je na dve godine i 4 meseca zatvora. Nekoliko sati pre hapšenja, iz njegove vile u San Felice Circeo “pokupio” ga je privatni helihopter i prevezao u Švajcarsku. Posle će otići u Meksiko, gde će umreti nekoliko godina kasnije. Dva meseca pre smrti izrazio je svoju poslednju volju potpisavši testament: porodično preduzeće na Sardiniji, Vitrociset, naslediće druga supruga i njegove dve kćeri - Kamila i Kristiana.

Carstvo na ostrvu

Kočijanijevo carstvo razvija se na Sardiniji na spektakularan način. U selu Kvira (Quirra) ni list na drvetu ne može da se pomeri bez odobrenja familije. U mestu Teulada, poveravaju mu se privatni i direktni pregovori o izgradnji dva islamska sela-modela u vrednosti od 20 miliona evra gde će se vršiti elektronske simulacije rata.

Kapo Fraska je vrh u opstini Arbus na krajnjem severu Sardinije. Dakle, na rtu Kapo Fraska mu dopuštaju da čini milionske istovare zemlje za nekakve fantomske sanacije terena a istovremeno mu daju pravo da upravlja trigonometrijskim merenjima za ratne potrebe na vrhu (čelu) ostrva.

U Kapo Fraska (Capo Frasca) dobio je milionske poslove za prekopavanje zemlje za tobožnja čišćenja čovekove okoline, a za uzvrat mogli su da vrše merenja za pravljenje poligona na ostrvu.

U decembru 2017. godine otvorene su tajne arhive advokatskog kabineta Appleby sa Bermuda, čije će finansijske tajne biti objavljene u celom svetu. Tu se pojavljuje i anonimno akcionarsko društvo sa sedištem u poreskom raju Curaçao čija je nominalna vrednost jedan dolar. Upravo je to carstvo koje upravlja vojnim bazama na Sardiniji: Vitrociset.

U poreskim rajevima, istražitelji nalaze milijardu evra čije se vlasništvo pripisuje porodici Kročijani. Kao da na Sardiniji radi mašina za proizvodnju novca.

Ključni korak u operaciji utajivanja novca učinjen je 31. oktobra 2011. u Luksemburgu – blindiranom  finansijskom gradu. Kako pokazuju dokumenta koja objavljujemo, operaciju je vodila Kamila Kročijani, mezimica Edi Vesel, koja postaje apsolutni vlasnik vojnog carstva.

U jednoj operaciji ona prenosi kapital svog ličnog preduzeća Allimac (Camilla, napisano obrnuto) na račun preduzeća koje je upravo osnovano u poreskom raju u Curaçao koje postaje glavna firma carstva Kročijani na ostrvu Nuraghes.

Deluje kao kraj sveta: Vitrociset, zapravo, ne samo da kontroliše vojne baze na Sardiniji, sa njihovim generalštabom u mestima  Quirra i San Lorenzo, već pored toga ima i „oči i uši“ u unutrašnjosti najpoverljivijih sistema državne bezbednosti i odbrane.

Iz Parlamenta tajnim službama stižu pitanja: Odakle potiče taj novac? Kome pripada? Ko je u pozadini operacija?

Korupcija i oružje

Odgovor može dati samo Klaudio (Claudio), sin Kamila Kročijanija, jedini koji čuva tajne dinastije koja je začeta i razvijala se između oružja i posla. On ogorčeno odbacuje optužbe koje kažu da je njegov otac bio korumpiran i uzvraća: „Moj otac je bio onaj koji je korumpirao!“ To se odnosi na skandal Lokid, onaj koji je 70-tih potresao vojni i politički svet.

Onima koji ga pitaju kome je dat mito, bez oklevanja odgovara: "Ljudima iz oružanih snaga". Pozvan da pruži objašnjenja o planini novca koji je nakupio njegov otac, Kaludio Kročijani nema nikakve sumnje: "Moj je otac zarađivao novac s Vitrocisetom, to je mašina koja je proizvodila novac."

Državni novac je to, čiji je veliki deo dolazio preko milionskih ugovora, sklopljenih kroz privatne pregovore, čak vrlo privatne. Vitrociset prodaje i upravlja vojnom i svemirskom tehnologijom. Italijanska država kupuje sve.

Kvira praktično pripada Vitrocisetu, zatim San Lorenzo na moru, baza je za lansiranje svih vrsta - sve je to oduvek bila operativna kuća porodice Kročijani. Kuće bez vrata, kuća države i Vitrociseta. U njoj se iz jedne u drugu sobu prolazi bez kucanja. To se zove zajedništvo. Na tren oka, kao da se ništa nije dogodilo, generali postaju izvršni direktori.

Na Sardiniji, u Kviri, kao i u ostatku italijanskog sistema, perverzno se prepliću privatni, oružani i vojni poslovi o čemu govori dug spisak generala koji su imali najviše državne funkcije, a neposredno pre ili posle odlaska u penziju napustili su uniformu da bi postali privatni menadžeri.

Nimalo slučajno, broj jedan talijanske obrane, vrlo moćni načelnik generalštaba, general Mario Arpino, nekoliko meseci posle ostavke na vrhovnu funkciju italijanske odbrane, 31. marta 2001, postao je ništa manje nego operativni predsednik Vitrociset-a, privatnog vlasnika Kvire.

Na Sardiniji će provesti jedanaest godina. Njegov slučaj, međutim, nije usamljen. Kombinacije između generala, šefova generalštaba i privatne ratne industrije nerazlučive su i beskrajne. To je slučaj načelnika vojske, generala Đulia Fratičelija (Giulio Fraticelli), na dužnosti od jula 2003. do 2005. godine.

Sardiniju i Kviru u tim godinama još su pustošile rakete milan, protivtenkovski projektili na navođenje s radioaktivnim punjenjem s torijumom. Italijanska vojska ih kupuje na hiljade od firme Oto Melara, ima 714 lansera i 17.163 rakete. Samo u Fratičelijevom periodu, Ministarstvo odbrane kupuje još 807 raketa milan. Osam meseci posle isteka mandata na vojnom vrhu, Fratičeli je iznenada postao predsednik preduzeća Oto Melara, proizvođača rakete milan u Italiji.

U Kviri je lansirano ne manje od 1.187 protivtenkovskih raketa milan. Regionalna agencija za zaštitu čovekove okoline piše: Rakete su raspršile u zemlji znatne količine radioaktivnog torijuma. Torijum je pronađen u kostima pastira koji su umrli od raka nakon što su život proveli mužući i udišući vazduh zagađen (od eksplozija) državnih raketa.

Istraga i suđenje

Istraga je otkrila tokove novca unutar poligona Kvira. Sardinija pruža usluge preduzećima iz celog sveta koja su tu testirala oružje. Od Mdba - Missil Sistem - italijanskog, francuskog, nemačkog i engleskog do francuskog Europaams sas.

Nezgodni tužilac, poput Domenika Fiordalizija, bučan ali odlučan, prvi put u istoriji digao je optužnicu protiv perverznog sistema u kome  je država povezana sa oružanom industrijom i sa vojnim krugovima.

Prvo su onemogućili istragu, a zatim je tužilac Fiordalizi dobio premeštaj. Šef policije Fabricio Mustaro (Fabrizio Mustaro), napustio je Nuoru – poslat je na Siciliju. U međuvremenu, je porodica Kročijani prodala je Vitrociset - Leonardu[2], praktično državi, prikupivši planinu javnog novca.

Porodice preminulih pastira, udovice vojnika i civila koji su stradali od državnog torijuma kao i sve lokalne opštine postali su tužbena strana u sudskom procesu koji još opstaje u Lanusieu.

Nikol Serra, mlada sutkinja sama treba da iznese jedno suđenje teško kao stena. Sa jedne strane, Ministarstvo odbrane koje je opustošilo ovaj deo Sardinije i sa druge strane – pravda i čovekova okolina i peviše žrtava. Posle pandemije, zasedanja suđenje će se nastaviti u potrazi za pravdom u aferi Kvira.

Mauro Pili, L’Unione Sarda