NAJMANJE 10.000 ŽRTAVA U MJANMARU

Glavna vest na većini naslovnica strane štampe je tragičan bilans oluje u Mjanmaru. Policija je objavila nove detalje vezane za Džozefa Fricla. Mekejn ima razloga za zadovoljstvo razvojem događaja u Demokratskoj stranci. Nove spekulacije oko toga ko će zauzeti čelne funkcije u Evropskoj unije posle stupanja na snagu Lisabonskog ugovora. U Kuvajtu se pitaju da li je demokratija razlog njihovog ekonomskog zaostajanja za susedima.

Vetar promena

Prema procenama zvaničnika u Mjanmaru, broj žrtava ciklona Nargis dostigao je 10.000, ali mnogi strahuju da će konačan bilans ove katastrofe biti veći, prenosi Independent.

Vojna hunta koja vlada ovom sironašnom zemljom već dve decenije preduzela je neočekivani korak juče izdavši hitnu molbu za pomoć međunarodnoj zajednici. U molbi je navedeno i da se još 3.000 ljudi vodi kao nestalo, a da je na stotine hiljada ostalo bez krova nad glavom. Rano juče mediji koje kontroliše državni aparat prvo su objavili da je gotovo 4.000 ljudi poginulo tokom vikenda, samo 12 časova nakon što je izneta prvobitna procena da je poginula 351 osoba.

Agencije UN i privatne humanitarne organizacije saopštile su da pripremaju hitnu pomoć u hrani, vodi i lekovima. Rad ovih organizacija dodatno otežava činjenica da su snabdevanje energijom i komunikacija otežani, čak i u najvećem gradu u Mjanmaru, Jangonu, prenosi Independent.

Na sastanku sa stranim diplomatama ministar spoljnih poslova Mjanmara Njan Vin izneo je prognozu da je ciklon odneo najmanje 10.000 života i naglasio da je strana pomoć dobrodošla. Prva pošiljka iz Tajlanda treba da pristigne sutra, Indija je takođe poslala pomoć a Evropska unija je aktivirala svoje fondove za hitne situacije. Oklevanje režima da prvobitno objavi tačne informacije može značiti da je broj nastradalih još veći. Već je sada jasno da je ciklon najveća prirodna katastrofa koja je pogodila Mjanmar od oluje iz 1926. godine koja je odnela 2.700 ljudskih života.

Olujni vetrovi brzine od 190 kilometara na čas opustošili su zemlju samo nedelju dana pred važno izjašnjavanje naroda o novom ustavu zemlje. Vlada je juče izjavila da i pored svega namerava da održi referendum u subotu.

Posmatrači kritikuju režim, navodeći da u nesreći koja je zadesila Mjanmar nije radio za dobro naroda. Kritičari tvrde da vojna hunta nije izdala adekvatno upozorenje o približavanju oluje. Postoje žalbe da vojska od 400.000 ljudi nije angažovana na mestima gde je pomoć najpotrebnija, već na čišćenju ulica gde živi vladajuća elita. Mišljenje je da je upravo strah od pobune naroda primorao ovaj zatvoreni režim da se obrati međunarodnoj zajednici za pomoć.

Mjanmar je već bio najsiromašnija zemlja u jugoistočnoj Aziji, sa 90% stanovništva koji živi u siromaštvu. Prošle jeseni građani su izašli na ulice najvećih gradova, nezadovoljni režimom i rastom cena. Ovi protesti su bili najveći u poslednjih 20 godina, a odgovor režima je bio surov - procene su da je 200 ljudi ubijeno, a 1.000 uhapšeno. Vlada je pozvala narod da glasa u korist novog ustava, koji dodatno učvršćuje ulogu vojske. Opoziciona grupa Nacionalna liga za demokratiju, na čijem je čelu dobitnica Nobelove nagrade za mir Aung San Su Ći, pozvala je narod da glasa protiv ustava.

Džozef Fricl počeo da gradi tamnicu još 1978. godine

Kako prenosi Dejli telegraf, monstrum iz Austrije, Džozef Fricl, počeo je sa izgradnjom podruma, u kojem je držao u zatočeništvu svoju ćerku Elizabetu i šestoro dece koje mu je rodila, još davne 1978. godine. Elizabeta je tada imala samo 12 godina.

"Imao je nameru da napravi malu tamnicu za čije postojanje ne bi niko znao", izjavio je šef policije, pukovnik Franc Polcer. "Logika nalaže da je Fricl još tada u glavi imao ideju da tu kasnije zatvori svoju ćerku."

Fricl je zaštitio tajno mesto sa osam vrata osiguranih sofisticiranim elektronskim bravama. Odvojena glavna vrata bila su teška više od pola tone. Elizabeta je provela 24 godine u tamnici, a troje njene dece nikada nije izašlo iz podruma. Drugo troje dece je izabrao Fricl, njihov otac i deda, da žive u kući sa njim i njegovom suprugom.

Doktori pokušavaju da integrišu dva odvojena dela porodice na specijalnoj klinici gde su smešteni. Elizabet i njena majka Rozmari zajedno spremaju obroke, dok se deca međusobno upoznaju. Negirane su ranije objavljene vesti da deca imaju problema sa hodanjem i govorom, kao i da pate od nedostatka vitamina D. Fricl je obezbedio vitaminske dodatke i UV lampe, pošto ih je Elizabet zahtevala. Troje dece koja su ceo život provela u podrumu su i dalje osetljiva na svetlo, ali se stanje njihove blede kože popravlja.

Friclove žrtve planiraju da podnesu tužbu i za tu svrhu Elizabet je već angažovala advokate. Očekivani troškovi terapije su oko 750.000 funti, ali je Friclovo finansijsko stanje vrlo loše. Pošto je stavio kuću pod hipoteku, žrtve mogu ostati praktično bez ikakve naknade, navodi Dejli telegraf.

Demokrate zapostavljaju svog pravog protivnika

Fajnanšel tajms u uredničkom komentaru navodi da je Demokratska stranka usled dugotrajne borbe njena dva kandidata na preliminarnim izborima zaboravila da joj je pravi neprijatelj republikanac Džon Mekejn.

Džordž Buš je najnepopularniji predsednik u modernoj istoriji SAD. Njega ne podržava čak 71% građana, što je više čak i od negativnog rejtinga Ričarda Niksona pre nego što je bio primoran na ostavku zbog afere Votergejt. Ako uzmemo Bušova dostignuća na domaćem planu, kao i sve slabiju podršku angažovanja u Iraku, nije iznenađujuće da je aktuelni predsednik postavio neslavni rekord. U stvari, Džordž Buš je toliko nepopularan da je postao "toksičan", navodi Fajnanšel tajms.

I pored svega, iznenađuje činjenica da Bušov "otrov" nije uticao na Džona Mekejna. Buš je nepopularan, Republikanska partija je nepopularna, ali Mekejn, sa druge strane, stoji prilično dobro kad je u pitanju podrška javnosti. U ispitivanjima javnog mnjenja izjednačen je, ili tek malo zaostaje za Barakom Obamom i Hilari Klinton. Demokrate moraju ozbiljno da se suoče sa činjenicom da bi republikanac, i to Mekejn, koji nije nešto naročito omiljen ni u sopstvenoj stranci, posle osam godina vladavine Džordža Buša mogao da pobedi na izborima u novembru.

Demokrate su, međutim, previše zauzete međusobnim trvenjima. Fajnanšel tajms navodi ni da današnji preliminarni izbori u Indijani i Severnoj Karolini neće smiriti strasti. I dok se dvoje svađaju, treći koristi - Obama i Klintonova jedva da su primetili da je njihov pravi protivnik Mekejn. Kandidat republikanaca je svakako ranjiv, i to može postati vidljivije ako demokrate fokus svoje kampanje okrenu ka njemu. Ali, demokrate ga napadaju tamo gde je jak, potencirajući njegovu vezu sa Bušom kad je jasno da Mekejn njemu nije sličan, a ne tamo gde je slab. Fajnanšel tajms smatra da u ovoj stranci moraju razviti bolju strategiju, ako mogu da izdvoje malo vremena i za to.

Francuski favorit za funkciju predsednika Evropskog saveta

Kako izveštava Figaro, za dva meseca Francuska preuzima predsedavanje Evropskom unijom, a u ovoj zemlji već razmatraju neke ideje koje bi mogle oblikovati identitet budućih lidera institucija ove nadnacionalne organizacije. Favoriti Francuske za mesto predsednika Evropskog saveta i Komisije su Žan-Klod Junker, premijer Luksemburga, i Hoze Manuel Baroso, aktuelni predsenik Komisije.

Na predsedniku Francuske Sarkoziju je da na zasedanju Evropskog saveta u decembru 2008. godine pokuša da postigne konsenzus sa svojim evropskim partnerima po pitanju nosilaca vodećih funkcija u EU. Izgleda da je Toni Bler, u početku smatran za jakog kandidata za mesto predsednika Evropskog saveta, izgubio deo podrške, verovatno zato što se za bivšeg britanskog premijera vezuje slika "evroskeptika". Drugi potencijalni kandidat, premijer Danske Anders Fog Rasmusen, lično je odbacio mogućnost da bude na ovoj funkciji, izjavivši pri tom da bi mu bilo bliže neko mesto u NATO.

U ovoj podeli treba uzeti i političko opredeljenje potencijalnih kandidata. Junker i Baroso su konzervativci, pa bi bilo logično da funkciju visokog predstavnika, ili ministra spoljnih poslova EU kako se još naziva, preuzme neko iz redova socijalista, što trenutno najjači kandidat Havijer Solana, kome bi to bio drugi mandat, nije.

Ova kombinatorika nije uzela u obzir zahteve novih članica, koje takođe imaju želju da se predstavnik neke od njih nađe na vodećoj funckiji u Evropskoj uniji. Ipak, teško je negirati činjenicu da u Uniji postoji šest zemalja koje "vedre i oblače". Dodatna prepreka je i potencijalno protivljenje Britanije postavljanju Junkera na mesto koje je do skoro bilo praktično rezervisano za bivšeg lidera vladajućih laburista, prenosi Figaro.

Kuvajt - nepoverenje u demokratiju

Njujork tajms prenosi izveštaj iz Kuvajta - male, naftom bogate države na Bliskom Istoku. Pred izbore u ovoj zemlji razvila se debata oko pitanja zašto Kuvajt zaostaje za svojim susedima, a ponuđen je neočekivani odgovor - zbog previše demokratije.

U regionu gde je autokratija pravilo, Kuvajt sa svojim moćnim i prkosnim Parlamentom, jedinim zakonodavnim telom, predstavlja izuzetak. U ovoj islamskoj zemlji čak su i žene pre dve godine dobile aktivno i pasivno biračko pravo. I pored demokratskih dostignuća, Kuvajt je u senci svojih dinamičnih suseda - Dubaija, Abu Dabija i Katara - čije ekonomije cvetaju pod vladavinom apsolutnih monarhija. Pokušaji da se dovede u red sklerotična država blagostanja u Kuvajtu propali su usled podela u Parlamentu i skandala koji su primorali emira da po drugi put za dve godine raspusti Parlement i raspiše nove izbore.

Kolaps napora Bušove administracije u promovisanju demokratije u ovom regionu i haos u Iraku, pored parlamentarne krize u zemlji, dodatno su doprineli sve više prihvaćenom shvatanju da je demokratija samo još jedan izvozni proizvod Zapada koji nije ispunio očekivanja.

Iako su delovi grada Kuvajta, prestonice istoimene države, obnovljeni posle iračke invazije 1990. godine, on deluje prilično odrpano u poređenju sa hipermodernim Dubaijem, na primer. Bonice i škole u ovoj zemlji su u lošem stanju, a problematično je i snabdevanje električnom energijom.

Kuvajt je na neki način najdemokratičnija zemlja u arapskom svetu, pored Libana. Postoji nekoliko arapskih republika - u Jemenu, Egiptu, Alžiru, Siriji, Iraku i Tunisu - ali i pored demokratske forme, režimi u ovim zemljama su često bili represivniji nego oni u monarhijama. U Kuvajtu su tenzije između većinskih sunita i manjinskih šiita minimalne. Ali, brojne građanske slobode prate frustracije. Urkos petim po veličini naftnim rezervama u svetu, mnogi Kuvajćani su nezadovoljni činjenicom da u zemlji nema dovoljno poslovnih i investicionih prilika. Istina je da podele i nesuglasice u vlasti odlažu mnoge stvari u Kuvajtu, ali postoje sumnje da kraljevska porodica namerno plasira ovakve stavove u javnosti da bi povećala svoja ovlašćenja, navodi Njujork tajms.