Zapadni Balkan: Jedinstveno energetsko tržište

Da je transformativni pristup energetici od ključnog značaja za ekonomski razvoj i energetsku stabilnost Zapadnog Balkana nije novost. Raste potrošnja energije, zavisnost od fosilnih energenata je prisutna, efikasnost energetskih sistema može da bude bolja, a visoke emisije ugljen-dioksida u regionu, ne odgovaraju standardima razvijenih zemalja. Posle opsežnih priprema na političkom i ekspertskom nivou u prethodnom periodu, čini se da se ova godina percipira kao pravi trenutak za proaktivniji pristup energetskoj integraciji, zbog dobre dinamike u odnosima država Zapadnog Balkana, kao i pozitivnih trendova politike EU prema regionu. Ne treba takođe gubiti iz vida da sa  više od 20 miliona potencijalnih novih stanovnika EU, Zapadni Balkan nije samo energetsko tržište već i održivi put za prenos energije širom Evrope. Sudeći prema ocenama stručnjaka iz regiona, predstavnika država, kao i nosilaca politike EU okupljenih na panelu „Umrežavanje energetskih koridora“, održanom u okviru regionalne konferencije „Transport i energija veze između Zapadnog Balkana i EU“, koju je u Beogradu organizovala Ambasada Republike Bugarske u saradnji sa portalom Balkanmagazin, a povodom predsedavanja Bugarske Savetom Evropske unije, stiče se utisak da će povezivanje naftnih cevovoda, kao i elektro i gasnih sistema, obeležiti narednu deceniju.

Energetika je, pored transporta, drugi stub povezivanja regiona Zapadnog Balkana i EU, i oblast koja daje mogućnost za ekonomski razvoj, naglasio je, otvarajući skup, šef Delegacije EU u Srbiji Sem Fabrici.

Prema njegovim rečima, potrebno je povezati regionalna tržišta električne energije i gasa i da bi  prenos energije u regionu mogao, kako je rekao, glatko da teče.

„To je veoma važno za EU u smislu povezivanja regiona i na kraju povezivanja Zapadnog Balkana sa Evropom. Povezanost nije samo politički cilj, već je konkretan projekat i program i to je postala realnost“, kaže Fabrici, koji je, govoreći o Srbiji, istakao da je od 2000. godine Unija investirala skoro 550 miliona evra u energetski sektor Srbije i da su ti projekti uglavnom realizovani.

U pogledu jačanja regionalne saradnje se sa velikim odobravanjem gleda na to što će Srbija sufinansirati dva važna projekta, bugarsko-srpski interkonektor za gas i Transbalkanski koridor za prenos električne energije. Fabrici smatra da na povezivanje regiona treba gledati iz šire perspektive, što će, kako je rekao, pokazati i agenda predstojećeg samita EU-Zapadni Balkan, koji se 17. maja održava u Sofiji. Ipak, podseća da ideja o energetskom povezivanju nije nova, već da je dogovorena 2015. godine u Beču, na energetskom samitu posvećenom regionu, a potvrđenja na istom formatu okupljanja u Trstu prošle godine, kao i da je ceo koncept miks političkih reformi i konkretnih projekata koje treba izvršiti.

Državni sekretar u Ministarstvu rudarstva i energetike Mirjana Filipović rekla je da je za povezivanje Srbije i susednih zemalja u sektoru energetike veoma važna saradnja sa Evropskom komisijom i Energetskom zajednicom. U smislu regionalnog umrežavanja za Srbiju su od posebnog značaja West Balkans projekti odnosno WB6 inicijativa.

„Reč je, pre svega, o projektima prenosa električne energije, gde učestvuju naše kolege iz Elektromreža Srbije. Jedan od najvećih projekata u Srbiji je Transbalkanski koridor, čija je prva faza završena i puštena u rad prošle godine. Ono što je nama posebno značajno je nastavak druge sekcije, dok se sledeća faza očekuje sledeće godine ili malo nakon toga”, istakla je državni sekretar Mirjana Filipović navodeći da je Ministarstvo posebno ponosno na saradnju u okviru CESEC projekata i zahvaljujući se EU na donaciji za izgradnju gasnog konektora sa Bugarskom „koji će Srbiji omogućiti bezbednost i sigurno snabdevanje gasom“.

Janez Kopač, direktor Sekretarijata Energetske zajednice jugoistočne Evrope  je ukazao na činjenicu da su tržišta na Balkanu mala i da ne mogu funkcionisati samostalno, već da se moraju povezati.

„Zemlje Balkana treba da prihvate pravni poredak EU. Neki kažu da je to izvoz pravnog poretka na imperijalistički način, ali je to, ustvari, prihvatanje najboljih rešenja do kojih je Evropa došla posle skupo plaćenih grešaka. To znači da ne treba praviti iste greške, već preuzeti jeftinija rešenja“, rekao je Kopač ukazujući na to da je Srbija prva prihvatila Treći energetski paket, ali da je i prva zemlja koja ga nije primenjivala, posebno u oblasti gasa.

Kopač je istakao da Srbijagas nema razdvojenog opreratera prenosa gasa, što kako je ocenio, znači da nije primenjen ni Drugi energetski paket.

„Balkan nema odgovor ni šta će biti kada se rezerve uglja, kako se procenjuje, iscrpe za 50 ili 70 godina - kako će nabavljati i proizvoditi struju. U tom smislu, nedostatak odgovora na ovo pitanje nije najveći problem, već to što se pitanje alternative fosilnim gorivima ni ne pokreće u javnosti“, rekao je Kopač, istakavši da će to biti veliki problem u narednom periodu za Srbiju i za ostale države regiona.

Navodeći kao jedno od rešenja za problem smanjenje proizvodnje električne energije u slučaju nedostatka uglja stvaranje balansnog tržišta energije Kopač je naglasio  potrebu da se „viškovi iza granice mogli koristiti u državama koje imaju manjak“. Prema njegovoj oceni, električnom energijom se sada uglavnom trguje „na prijateljskoj osnovi i u nacionalnim granicama“, ali je, možda, „ohrabrujuće to što je na berzi struje u Srbiji ove nedelje prodato čak 10.000 kilovat časova električne energije“.

„Povezivanje u energetici i prihvatanje propisa EU znači stvaranje tržišta dobrog za sve države koje će od toga imati benefite. Na taj način isključuju se monopolisti. Sekreterijat je objavio studiju za Zapadni Balkan, koja pokazuje da bi liberalizacija tržišta električne energije donela 270 miliona evra godišnje korisnicima u svim zemljama zajedno. Istovremeno se procenjuje da bi samo tržište balansne energije, između Srbije, Crne Gore, Makedonije, uključujući i Kosovo, značilo dobit veću od 50 miliona evra, u ovim zemljama“, zaključio je Kopač.

Zamenik ministra u Ministarstvu energetike Bugarske Krasimir Parvanov rekao je da je za Bugarsku energetsko povezovanje regiona i EU konstantan prioritet i da će se aktivan rad na razvijanju potencijala za izgradnju nedostajuće infrastrukture nastaviti i nakon predsedavanja ove zemlje Savetom Unije.

„Energetska povezanost je veoma važna za privrednu stabilnost zemalja u regionu. Veza Bugarske i Srbije će osigurati povezanost gasnih konekcija. Povezivanje se sagledava kao reverzibilno, a korisnici u Srbiji će biti u mogućnosti da koriste gas preko bugarskog sistema, što je od šireg interesa i čini ovu konekciju značajnom ne samo za region, već i za čitavu Evropu.U Bugarskoj se radi na tome da izgradnja gasovoda na bugarskoj teritoriji počne 2021. godine i da uđe u eksploataciju 2022. godine. Vodimo se ubeđenjem da će završetak ove veze pomoći integraciji, ne samo Bugarske, već celog regiona, u evropsko energetsko tržište", kazao je Parvanov i naveo da Bugarska ima sistemsku vezu sa Rumunijom, kao i da se radi na povezivanju sa Grčkom.

Kamen Manev, zamenik izvršnog direktora Bulgartransgaz EAD ukazao je na aktivnosti Bugarske u sektoru gasa, istakavši da je međusistemska povezanost zajednički imenitelj ključnih projekata čija se realizacija planira ili je već u toku.

„Radi se na oko 3.000 kilometara gasovoda sa veoma velikom kompresorskom mogućnošću za međusisemsku povezanost. U pogledu Tursko-Bugarske konekcije, kao izuzetno značajnog projekta, dobili smo grant za predprojektnu razradu i u kontaktu smo sa turskim partnerom. Tranzitni gasovod do Turske je sledeći projekat, i predstavlja proširenje mreže sa dve milijarde kubika gasa i daje mogućnost korišćenja tranzitnog prenosa u oba pravca“, rekao je Manev dodvši da se osim ovih pravaca radi i na povezivanju sa Rumunijom, kao i Grčkom, gde se očekuje realizacija projekta tokom naredne dve i po godine.

Opunomoćeni ministar za ekonomske i trgovinske poslove Ambasade Grčke u Srbiji, Haralabos Κunalakis ukazao je na ključne projekte, koje će ova zemlja realizovati u narednom periodu, kao pokazatelje značaja prekograničnog energetskog povezivanja. U tom smislu, Istočno-mediteranski gasovod tečnog prirodnog gasa, čija se finalizacija očekuje do kraja 2025. godine omogućiće direktnu vezu Grčke sa ogromnim gasnim poljima u jugoistočnom Mediteranu, preko Kipra i Krita do Italije i zemalja jugoistočne Evrope. Ukazao je i na Trans-jadranski gasovod (TAP), povezan sa Trans-Anadolijskim gasovodom (TANAP) na grčko-turskoj granici, koji treba da prođe kroz severnu Grčku, Albaniju i poveže se sa Jadranskim morem, pre ulaska na obalu južne Italije, kao i na povezivanja na italijansku mrežu prirodnog gasa. Ovaj projekat, započet 2016. u fazi je izgradnje.

„Nakon što bude izgrađen, TAP će ponuditi direktnu i isplativu transportnu putanju koja će otvoriti vitalni Južni gasni koridor, 3.500 kilometara dugačak „lanac“ gasa, koji se proteže od Kaspijskog mora do Evrope“, kaže Κunalakis.

Grčka radi i na interkonektoru sa Bugarskom, dužine od 182 km, ka Rumuniji, Mađarskoj, uključujući još neke zemlje. U foksus su i LNG terminali, i u tom smislu je najvažniji  terminal Revitusa, kao jedini LNG terminal u Grčkoj, s tim da je u planu i projekat za razvoj drugog LNG terminala u blizini Aleksandropolisa.

Kada se u obzir uzme elektroenergetska konekcija koja će povezati Evropu i Aziju, ali i potencijalne obnovljivih izvora energije, kojima raspolaže ova zemlja, čini se da ima osnova za prognoze da će se energetska mapa jugoistočne Evrope drastično promeniti realizacijom samo nekih od ovih projekata, pre svega gasovoda, a Grčka postati energetsko čvorište i kljućni igrač u diversifikaciji izvora snadbevanja tog regiona i EU u celini, bez uticaja ruskog gasa, istakao je Κunalakis.

O poziciji ove zemlje u energetskoj sferi Κunalakis kaže da „energetski sektor ima veoma važnu ulogu za sve zemlje Zapadnog Balkana, jer stvara osnov za ekonomski razvoj. Posebno je za Grčku od vitalnog interesa zato što naša zemlja ima kapacitet da proizvodi, pre svega, električnu energiju iz obnovljivnih izvora. Takođe, Grčka ima mogućnosti proizvodnje ugljovodonika, kao i izuzetnu lokaciju za transport energije iz Azije ka Evropi i sve ove činjenice čine Grčku glavnom tačkom Evrope za Bliski istok i region srednje Afrike“.

Na panelu „Umrežavanje energetskih koridora“ mogla su se čuti i mišljenja da je umrežavanje energetskih tržišta prema pravilima koja nalaže EU ipak upitno. Diversifikacija izvora snabdevanja može da ugrozi stabilnost nacionalnih energetskih sistema, a i finansijska sredstva potrebna za gasnu infrastrukturu predstavljaju veliki izazov za države regiona, ocenjuju stručnjaci.

Potpredsednik Nacionalnog naftnog komiteta Srbije Slobodan Sokolović istakao je da se početkom prve decenije ovog veka optimistično gledalo na energetsko umrežavanje preko balkanskog prostora ali da od sedam projekata, planiranih u tom periodu, nijedan nije doživeo realizaciju. Zbog toga i sada aktuelna nastojanja o punoj integraciji regionalih tržišta smatra upitnim.

„U tom kontekstu, sećam se jedne rečenice iz tog perioda: ‘Naftovodi podstiču balkanske snove o sticanju bogatstva preko noći’. To sam zapamtio jer izgleda da osnovna teza nije konzumiranje u državama Balkana, zato što je potrošnja veoma mala, već je glavno prepoznavanje tranzitnih ruta preko kojih se gasovodima može inkasirati određeni tranzitni prihod“, kaže Sokolović.

Prema njegovoj oceni, ranije postojeća ograničenja za zemlje Zapadnog Balkana su aktuelna i danas. Usitnjeno, nekonkurentno tržište i dalje prisutna politička nestabilnost regiona, sa dnevno-političkim trvenjima koja se mogu prepoznati su i danas prepreke, ali je možda i najozbiljnije ograničenje to što je Zapadni Balkan prostor suprodstavljenih globalnih geopolitičkih interesa. „Na kraju, ono što je uvek upitno je naša želja odnosno pitanja oko diversifikacije izvora snadbevanja“, ocenjuje potpredsednik Nacionalnog naftnog komiteta Srbije.

Sololović kaže da, za razliku od naftovoda, tranzit gasa ne otvara pitanje ekoloških ograničenja, ali da mnogi parametri pokazuju da su gasni projekti kao i interkonekcije, u praksi, mahom neodrživa rešenja, pre svega zbog nesigurnih projekcija da će cevovodima zaista proći planirane količine energenata.

„Ukoliko se pogleda poslednji dokument, iz aprila ove godine, o statusu svih projekata koji se realizuju, gde i Srbija aktivno učestvuje u smislu gasnog povezivanja centralne i istočne Evrope, dosta je toga upitnog. Recimo, interkonekcija između Hrvatske i Srbije, kapaciteta od šest milijardi kubika godišnje, nije nešto što je realno. Zatim, interkonektor Grčka – Bugarska, a onda, vezano za to i interkonektor između Bugarske i Srbije, kao diversifikacija snabdevanja gasa iz pravca Azerbejdžana i Kaspijskog regiona - preko TAP-a … i tu mi sigurnost snabdevanja sa milion kubika godišnje deluje pretenciozno.Posebno je upitna sigurnost snabdevanja interkonektora Bugarska-Srbija sa milijardu kubika godišnje, jer je interkonektor Grčka – Bugarska projektovan na tri milijarde dok Bugarska ima svoje razvojne programe, kao i Rumunija, tako da se otvara pitanje garancija da će planirana milijarda kubika gasa zaista puniti konektore. „Da li smo mi rezervisali te količine? Gde je garancija da da ćemo imati tu očekivanu količinu gasa? Najmanji je problem izgradnja infrastrukture, neke su i već izgrađene ali su cevi ostale prazne“, istakao je Sokolović.

Evropi je neophodna energija, posebno energija zemnog gasa i prinuđena je da svoj energetski deficit nadoknađuje uvozom. U tom kontekstu nije, čini se, upitno pitanje potrebe izgradnje novih, pogotovo gasnih koridora, ali je utisak da geopolitička logika nameće brojna pitanja, između ostalog i to - kako evropske energetske potrebe podmiriti preko Balkana, a ne dovesti u pitanje energetsku stabilnost zapadnoevropskih zemalja.

Izvršni direktor JP Srbijagas, Milan Zdravković ukazao je na nekoliko aspekata u tom smislu, za koje kaže da nisu tek specifičnost Srbije.

„Tržišta Zapadnog Balkana, samostalo ne predstavljaju komercijalni interes za bilo koga da investira u gasnu infrastrukturu, što za posledicu ima da je za realizaciju bilo kakvog projekta potrebna finansijska pomoć. Sa druge strane, neophodno je obezbediti održivi razvoj i na nacionalnom nivou, kako bi se ispunili zahtevi o liberalizaciji tržišta. Ali je očigledno da je te uslove teško pomiriti, zbog čega se, u odnosu na očekivanja EU, i kasni sa otvaranjem tržišta i primenom evropskih standarda. Svaka država prvenstveno gleda kako da reši ključna pitanja, kao što su pitanje sigurnosti snabdevanja tržišta i stabilnost, a zatim i da reši pitanje nedostajuće infrastrukture. Istovremeno, očekuje se da se elektro-energetsko tržište reorganizuje i da se omogući tržištu, odnosno akterima na tržištu, da trguju svojom robom. Međutim, kada se postavi pitanje da li je neko od trgovaca robom spreman da učestvuje u sigurnosti snabdevanja – odgovor je NE. Znači, odgovornost snabdevanja je na nacionalnim institucijama“, naglašava Zdravković.

Zbog toga je i dalje veliki izazov skrojiti mapu regionalne energetske mreže, jer svaka zemlja taj proces još posmatra kroz prizmu parcijalnih, odnosno, nacionalnih interesa. Zato je, prema Zdravkovićevim rečima, realno pitanje – da li sa tako postavljenim okvirom može biti i dovoljno gasa koji bi podmirio potrebe svake zemlje?

Izvršni direktor Srbijagasa, ipak, smatra da je izgradnja infrastrukture preduslov za sve naredne korake i ulazak u realno tržište i ističe da je, u tom smislu, od izuzetnog značaja gasna konekcija Bugarska – Srbija, projekat na kome se radi, gde će tender za izgradnju podržati Evropska komisija, dok se početak projekta planira za avgust naredne godine, a okončanje radova u drugoj polovini 2022. godine.

Nebojša Vučinić, rukovodilac Centra za razvoj Elektromreže Srbije AD, koji je i predsedavajući Regionalne grupe za razvoj Prenosnih Sistema ENTSO-E ukazao je na možda i ozbiljnije izazove, koji stoje na putu realizaciji Transbalkanskog koridora, kapitalnog regionalnog projekta za prenos električne energije.

Podsećanja radi, deonica duga 68 kilometara, od Pančeva do Rešica u Rumuniji, čija je vrednost 26 miliona evra, puštena je u rad u decembru prošle godine, što se tada tumačilo kao jasan pokazatelj da preko Transbalkanskog koridora, kao najsavremenijeg „energetskog autoputa“, srpska energetika „staje na noge“.

Po planu, tako bi trebalo bude jer, Transbalkanski koridor povezuje Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru, kao tri ugovorne strane Energetske zajednice, a uključene su, takođe, Italija i Rumunija, kao EU članice.

Vučinić, međutim, kaže da EMS sada traži obnavljanje sistemske studije, sa novim proračunom finansijskih parametara jer, kako sada stvari stoje, nije baš sasvim izvesno da će se realizovati druga sekcija projekta, između Italije i Crne Gore, a na tom osnovu rađena je procena finansijskog učešča pojedinačnih zemalja u realizaciji koridora.

„Polovina kapaciteta od 600 megavata treba da se pusti u pogon do kraja ove godine. Međutim, prema našim saznanjima, druga žila kabla, između Crne Gore i Italije, sa dodatnih 600 megavata je sada upitna i videćemo da li će se realizovati. Zato se kao rok za realizaciju sada i ne sagledava 2024. već 2025. godina, a mi kroz novu studiju želimo da vidimo šta će se dogoditi sa očekivanim benefitima u takvoj situaciji, jer su sadašnje procene rađenje na bazi punog kapaciteta projekta. Dakle, tek na osnovu tog novog proračuna možemo formirati održivu finansijsku strukturu, odnosno, proceniti koliki nam je grant potreban ili koliko možemo da uzmemo kredita“, objašnjava Vučinić.

Ono što srpsku stranu u ovom projektu čini posebno obazrivom je procena ekonomskih pokazatelja koju je izveo Regionalni centar za zaštitu životne sredine za Centralnu i Istočnu Europu (REC) u Mađarskoj, a prema toj proceni, Srbija je jedina zemlja sa negativnim saldom u projektu Transbalkanskog koridora, dok sve druge države mogu da očekuju samo pozitivne rezultate.

„Ovde se opravdano postavlja pitanje potrebe obezbeđivanja adekvatnog iznosa grantova za finansiranje Tranbalkanskog koridora. Trenutno se investicija procenjuje na oko 108 miliona evra, ali je glavni problem to što se daje grant od 20 odsto. Međutim, šta ćemo ako su u pitanju potrebe koje prelaze 20 procenata?“, kaže Vučinić i dodaje da uzrok problema treba tražiti u neujednačenoj regulativi. „U EU se primenjuje Mehanizam raspodele prekograničnih troškova (Crossborder Cost Allocation) za raspodelu ovih troškova i to saglasno benefitima država u kojima se ta dobit ostvaruje. Dakle, ako je u nekoj državi veći benefit, onda je razumno da ta država učestvuje sredstvima u realizaciji na teritoriji tuđe države. To jeste predviđeno u regulativi EU, onoj koja je adaptirana na naš region članom 12. regulative, ali se to ne sprovodi. Problem se time ne rešava i te dve regulative bi trebalo spojiti u jednu, da se objedine EU i zemlje nečlanice, kako bii tek takva primena propisa dobila potpuni smisao“, objašnjava Vučinić.

Pripreme aktivnosti na koridoru i dalje idu svojim tokom, ali je nova procena, prema najnovojoj ENTSO-E metodologiji za procenu benefita, potrebna Srbiji kako bi se precizno odredila društvena korist i finasijska pozicija Elektromreže Srbije, a likvidnost poslovanja ostala neupitna.

Vučinić ističe da zbog specifičnost položaja Srbije, koja je oružena sa četiri članice EU (Mađarska, Rumunija, Bugarska i Hrvatska) i istim brojem zemalja koje su kandidati za članstvo (Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora i Albanija), Srbija ima strateški značaj u realizaciji regionalnih investicionih planova, kao i panevropskog porta, gde se Srbija identifikuje kao zemlja u kojoj treba jačati prenosne kapacitete zbog potreba tranzita.

U tom kontekstu, Srbija pored Transbalkanskog, učestvuje u realizaciji još tri regionalna koridora.

„Tu je dugoročni projekat ‘Severno-kontinentalni-jugoištočni’ koridor (North Continental South-East), koji dodatno povezuje Srbiju i Rumuniju. Treći je ’Central Balkan’ koridor, koji bi podigao kapacitete Srbije i Bugarske, a kao poslednji, sada na nivou ideje je nova interkonekcija između Srbije i Hrvatske. Plan je da se taj projekat realizuje nakon 2030. godine“ kaže Vučinić.

Što se tiče ulaganja EMS-a u ove projekte - reč je o iznosu od 160 miliona evra do 2025. godine, a nakon toga i dodatnih 180 miliona evra, što ukupno učešće Srbije, u okviru desetogodišnjeg panevropskog plana razvoja, dovodi na iznos od oko 340 miliona evra.

Rukovodilac Uprave Glavni dispečer u ESO AD Ivan Stojanov ističe da akceant treba staviti na razvoj energetske povezanosti Srbije i Bugarske i da je u planu realizacije nova postanica između Sofije i Niša.

Govoreći o stabilnosti elektroenergetskog sistema Bugarske Stojanov kaže da je ta zemlja okružena sa pet suseda uz povezanost sa po jednom linijom između država, zbog čega je bila bitna izgradnja alternativnih dalekovoda jer, ako padnu pojedini elektrovodovii, padaju i celi sistemi.

„To je i razlog što smo u Bugarskoj rešil da dupliramo elektroenergetski prsten. Trenutno je u realizaciji pet projekata koji će to omogućiti, a njihova primena se očekuje do 2021. godine“, objašnjava Stojanov.

Bugarska tokom poslednjih godina beleži rast proizvodnje električne energije, a postavila je i nacionalni cilj za korišćenje obnovljivih izvora energije do 2020. godine, tako da je izvesna njegova realizacija.

Član Saveta Agencije za energetiku Srbije Aca Marković smatra da je energetsko povezivanje država Zapadnog Balkana nužnost koja obezbeđuje stabilnost elektroenergetskih sistema.

„Kroz prenosni sistem Srbije prolazi i do milijardu kilovat-časova električne energije. Zato su ti sistemi važni, a za razvoj tržišta električne energije uslov su interkonekcije. Srbija je razvoj tržišta stavila na prvo mesto prioriteta i u tom smislu su interkonekcije ključne, jer pružaju mogućnosti tranfera energije iz delova sistema gde je ima više, kao i zbog sistemskog povezivanja, koje će omogućiti sigurnost funkcionisanja i u perspektivi uticati na smanjenje cene električne energije. U tom smislu, neosporno je da su interkonekcije moćan mehanizam da se sačuva stabilnost sistema u korist potrošača“, ističe Marković ukazijući na značajno iskustvo Srbije sa prekograničnim interkonekcijama, koje datira još iz perioda bivše Jugoslavije.

Prvi 400 kilovoltni dalekovod u bivšoj Jugoslaviji izgrađen je još 1971. godine, između Đerdapa 1 i Beograda 8, kada i počinje da se razvija 400 kilovoltna mreža u Jugoslaviji. Sistem je opstajao do 1991. godine, kada je zadnji dalekovod Mladost – Ernestinovo bio prekinut. U prvoj deceniji ovog veka dolazi do novog energetskog umrežavanja i Srbija u tom sistemu, kako kaže Marković, uspešno funkcioniše već 14 godina.

„U Srbiji je još u funkciji mala hidroelektrana Vučje, sa kapacitetom od pet miliona kilovat-časova električne energije. Izgrađenja je 1903. godine i svrstana je među 40 najvažnijih objekata dvadesetog veka. Iako ova elektrana danas može da podmiri potrebe samo šest modernih domaćinstava, njeno postojanje i rad mogu da posvedoče da je u Srbiji razvijena svest o potencijalnu i mogućnostima eksploatacije energenata, jer su se obnovljivi izvori energije, evidentno, koristili još početkom prošlog veka“, naglasio je Marković.

I na ovom skupu se moglo čuti da balkanski geopolitički obrazac ne karakteriše samostalnost u kreiranju spoljno-političkog okvira i da je podložan uticaju velikih sila.

Možda bi, upravo zbog takvih ocena, ukrupnjavanje tržišta, odnosno energetsko umrežavanje Zapadnog Balkana, moglo da predstavlja i jedan od značajnih faktora za postizanje veće energetske stabilnosti i geopolitičke bezbednosti balkanske regije.