Srpski zeleni forum: OIE treba razvijati sistemski, a ne zato što su u modi (2)

Kada god se otvori tema obnovljivih izvora energije neizbežno je spominjanje Nemačke, nekada kao pionira i danas globalnog lidera u upotrebi alternativnih resursa u proizvodnji energije. Uglavnom se Nemačka navodi kao primer ekološki odgovorne zemlje, koja ulaže milijarde u razvoj OIE, pre svega vode i sunca, a nešto ređe se pominje koliko to zaista i košta građane Nemačke. Miloš Banjac, pomoćnik ministra u Ministarstvu rudarstva i energetike Vlade Srbije je, govoreći na Srpskom zelenom forumu „Obnovljivi izvori energije - između potreba i mogućnosti” u organizaciji JP Elekroprivreda Srbije i Internet portala Balkanmagazin, a pod institucionalnim pokroviteljstvom Ministarstva rudarstva i energetike, predstavio uporednu analizu Srbije i Nemačke u korišćenju OIE. (prezentacija - Miloš Banjac - pptx)

“Unapred treba reći da su Nemačka i Srbija teško uporedive. Nemačka ima četiri puta veću površinu i 11 puta više stanovnika od Srbije. Nemačka ima 82 puta veći ukupan nacionalni dohodak i 7,3 puta veći dohodak po glavi stanovnika. U poređenju sa naših 6.353 dolara po stanovniku Nemci imaju 66.268 dolara per kapita. Nemačka ima i 24 puta veću potrošnju primarne energije i 27 puta veću finalnu potrošnju energije”, objasnio je Banjac, uz napomenu da je pored toga i cena električne energije koju plaćaju Nemci daleko viša od cene koju plaćaju građani Srbije.

Dok prosečan potrošač u Srbiji plaća 6,45 evrocenti za kilovat čas struje prosečan Nemac, koji troši između 2.500 i 5.000 kilovat sati godišnje plaća 29,46 evrocenti jedan kilovat sat. Kod manjih potrošača, koji troše godišnje između 500 i 2.000 megavat sati razlika je nešto manja u Nemačkoj, gde plaćaju 19,6 evrocenti za kilovat sat, dok u Srbiji isti potrošač plaća više - 8,13 evrocenti za kilovat sat.

Kada se radi o udelu obnovljivih izvora energije u finalnoj potrošnji ukupne energije Nemačka je na 5,8 odsto, ali je pre nekoliko postavila ambiciozan cilj da podigne učešće “zelene” energije na 18 odsto, odnosno za 12,2 procentna poena do 2020. godine. U 2014. godini već su dostigli 14 odsto udela OIE u finalnoj potrošnji energije. S druge strane, Srbija je na 21,2 odsto u učešću OIE u finalnoj potrošnji i ima za cilj do 2020. godine da ovaj udeo poveća na 27 odsto, odnosno za 5,8 procentnih poena.

“U Nemačkoj potrošnji primarne energije najveći udeo imaju nuklearna energija, lignit, ugalj, gas i OIE, koje postaju sve značajniji. Istovremeno se smanjuje primarna potrošnja energije. U Srbiji u potrošnji dominira ugalj, zatim biomasa (pre svega za grejanje), hidroenergija, gas i nafta. Ukupni instalisani kapaciteti za proizvodnju električne energije u Nemačkoj su u stalnom porastu, i to pre svega solarne i vetroelektrane. S druge strane, kapaciteti na lignit i nuklearnu energiju se smanjuju. A u Srbiji je proizvodnja električne energije iz OIE izuzetno mala”, napominje Banjac, dodajući da je ukupna proizvodnja električne energije u Nemačkoj preko 600 teravat sati godišnje, a u Srbiji oko 40 teravat sati.

Dok Nemci dobijaju dosta struje osim iz uglja i nuklearki i iz vetra, sunca i biomase, u Srbiji se proizvodnja struje svodi na ugalj (71 odsto) i hidroelektrane (27 odsto).

“Proizvodnja iz hidroelektrana u Srbiji nije mala i posledica je toga što se, dok je građen, elektroenergetski sistem SFRJ oslanjalo na raspoložive resurse, a to su bili ugalj i reke. Problem sa tim hidroelektranama je što su građene pre 40 godina a ima jako malo novih kapaciteta u sektoru OIE”, istakao je Banjac.

Postavlja se pitanje zašto su Nemci tako jaki u OIE, budući da su svetski lideri i u proizvodnji opreme za elektrane na OIE. Za Banjca odgovor leži, pre svega, u jakoj ekonomiji i činjenici da su se još pre osamdesetih godina prošlog veka bavili razvojem tehnologija za iskorišćenje OIE.

“Oni su platili cenu tog razvoja, ali sada su u mogućnosti da drugima prodaju svoja rešenja. Mi u tom segmentu dosta kaskamo. Nemačku karakteriše i dugoročan razvoj. U drugim zemljama u EU menjali su se zakoni o OIE, pa su tu često investitori bili oštećeni. Mi smo sada na redu za uvođenje tih zakona, a poučeni prethodnim iskustvom investitori su od nas tražili zaštitu od svih rizika i donošenje regulative koja omogućava bankama da ulože sredstva”, ocenio je Banjac.

Koliko Nemci ulažu u OIE najbolje pokazuje podatak da se snaga instalisanih solarnih panela godišnje uvećava za 1,54 puta i da je u 2014. godini bilo instalisano 40 gigavata solarnih panela. Ukupna snaga kapaciteta za proizvodnju struje u Srbiji (bez KiM) je 7,2 gigavata. Cilj Nemačke je da svake godine postave novih 2,5 gigavata solarnih panela, da bi do 2050. godine dostigli 250 gigavata. Da bi ispunili ovakva ciljeve Nemaci su morali skupo da plaćaju investitorima. Fid in tarifa 2004. godine za solarne panele na krovu iznosila je 57 centi za kilovat sat. Subvencije su se godinama smanjivale da bi 2012. godine iznosile 24 evrocenta. Srbija je počela primenu fid in tarifa 2010. godine i ona je iznosila 23 evro centa sa kilovat sat struje proizvedene u fotovoltaičnim panelima. Nemačka je ukinula fid in tarife za soalrne panele postavljene na poljoprivrednom zemljištu, a fid in tarife za panele postavljene na tlu su manje nego za panele na krovu.

“Danas oni menjaju iznose fid in tarifa na mesečnom nivou, a trenutni iznos je oko 15 evrocenti za kilovat sat za panele na krovu. Za panele na tlu tarife stalno padaju i iznose 7,4 evrocenta za kilovat sat. U Evropi se donose nove šeme podsticaja za OIE. Ranijih godina davane su prevelike subvencije, koje su čak potpadale pod državnu pomoć prema pravilima EU. U Nemačkoj su ugovori o fid in tarifama bili na po 20 godina. Sada ti ugovori ističu i prelazi se na aukcijsko određivanje tarifa ili na podsticaje u odnosu na tržišnu cenu električne energije, što znači da bi oni fluktuirali. Razmišlja se, takođe, o uvođenju balansne odgovornosti, koje do sada nije bilo. Mi još nismo spremni za takve korake. Prvo bi trebalo nešto da izgradimo, a zatim da se ugledamo na svet”, zaključuje Banjac uz napomenu da Srbija, nažalost, ne koristi sopstvenu opremu za OIE, zbog čega ne možemo računati na veliko zapošljavanje prilikom izgradnje elektrana.

Od 21 odsto koliko iznosi učešće OIE u ukupnoj potrošnji energije, dakle i električne i toplotne, 10 odsto je iz biomase. Uopšte, obnovljivi izvor sa najvećim potencijalom je biomasa. U njenom iskorišćenju važnu ulogu igra i Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine. Slobodan Cvetković, rukovodilac grupe za zaštitu zemljišta i obnovljivih resursa u ovom Ministarstvu podseća da svaki resurs, da bi bio iskoristiv, mora da ispuni četiri uslova: da se zna koliko i gde ga ima, odnosno, da bude kvantitativno i kvalitativno određen, zatim da nema barijera za korišćenje resursa, a tu se misli i na tehničke, infrastrukturne, finansijske barijere. Takođe je važno da resurs bude dostupan korisnicima po prihvatljivoj ceni i na kraju da korišćenje tog resursa proizvodi i neke socioekonomske efekte, poput zapošljavanja, privrednog rasta... ali, i efekte na životnu sredinu i klimatske promene. (prezentacija - Slobodan Cvetković - ppt)

“Od 1980. godine globalno korišćenje reursa je povećano za 45 odsto. To je, uglavnom, zbog razvoja manje razvijenih zemalja, pre svega BRIKS-a i rasta broja stanovnika. Istovremeno, dok se količina poljoprivrednog zemljišta smanjuje raste globalna potrošnja biomase, što zbog rasta proizvodnje hrane, što zbog veće proizvodnje energije. Zato je važna resursna efikasnost, odnosno da se proizvede više dobara uz manje korišćenje prirodnih resursa na ekonomski prihvatljiv način, sa minimumom efekta na prirodu i prirodne vrednosti”, rekao je Cvetković.

S obzirom na značaj biomase za Srbiju zanimljivo je pogledati kako se smanjivala šumovitost Srbije kroz istoriju. Početkom 19. veka skoro 80 odsto Srbije je bilo pod šumama. Tokom ratova primetno je veliko korišćenje šuma, pa je najmanja pošumljenost (oko 20 odsto) bila posle Drugog svetskog rata. Danas je 29 odsto površine pod šumama, sa tendencijom da dođe do 40 odsto.

U biomasu ulazi i otpad, a komunalni otpad u 2014. godini dostigao je 2,8 miliona tona. Biorazgradivi otpad iznosio je 1,7 miliona tona.

“Biorazgradivi otpad predstavlja potencijal i za proizvodnju električne energije i za toplotnu energiju. To nije neki ogroman potencijal, ali bi njegovo korišćenje smanjilo zagađenje. To posebno važi za animalni biootpad. Doduše, stočni fond kod nas se smanjuje, ali postoje planovi da se on poveća. Treba reći da korišćenje ovih resursa znači pre svega za zaštitu životne sredine, a tek onda za energetiku”, poručio je Cvetković uz napomenu da u Srbiji 200.000 do 400.000 hektara godišnje ostane neobrađeno i da je ta površina potencijal za gajenje biomase i to pre svega u ruralnim delovima zemlje.

“Proizvodnja energije iz OIE nije čarobni štapić koji će da reši sve energetske probleme. U budućnosti OIE će biti samo deo energetskog potencijala. Ne postoji idealan energent koji nema nikakve posledice na životnu sredinu”, zaključio je Cvetković.

U raspravama o OIE sve češće se čuje pojam bankabilnost projekata. On označava mogućnost da banke učestvuju u finansiranju nekog projekta OIE, što znači najčešće da mora postojati sporazum o otkupu energije sa državom, zatim da je sva dokumentacija u redu, kao i sve potrebne studije, kako bi banke mogle izračunati vreme povraćaja sredstava. Kao jedan od finansijera u ovakim projektima često se pojavljuje Evropska investiciona banka, koja svake godine finansira oko 450 projekata u više od 160 zemalja. Dubravka Negre, direktor kancelarije EIB u Srbiji istakla je da je ova banka, u vlasništvu članica EU, u 2015. godini investirala 13 milijardi evra u energetiku od čega 3,4 milijarde u OIE. U energetske projekte u zemljama van EU uložili su 2,3 milijarde evra, a 30 odsto u OIE. (prezentacija - Dubravka Negre - pptx)

“U sektor energetike Zapadnog Balkana EIB je do sada uložila 421 milion evra, a u Srbiji 165 miliona evra i to uglavnom u saradnji sa EPS-om i EMS-om. Takođe ulažemo preko fonda Green for growth, koji ulaže u OIE na ovom području, a koji je do sada investirao u Srbiju oko 80 miliona evra. EIB radi kreditiranje projekata, daje i garancije, a odnedavno finansira i učešćem u kapitalu, mada se to za sada radi samo u Zapadnoj Evropi. Takođe, kombinujemo naše finansiranje sa budžetom EU, a pružamo i savetodavne usluge prilikom javno-privatnih partnerstava”, kazala je Negre.

Kada EIB kreditira neki projekat on to čini samo do 50 odsto iznosa projekta i ulazi u kreditiranje samo finansijski i ekonomski isplativih projekata minimalne vrendosti 25 miliona evra.

“Zakon o efikasnom korišćenju energije donet u 2013. godini, zatim dva Nacionalna akciona plana za energetsku efikasnost, sa ciljem da se postigne devet odsto uštede u finalnoj potrošnji energije i paket mera usvojen u junu, koji uključuje uredbe o podsticajnim tarifama, statusu privilegovanog proizvođača energije i ugovor o otkupu proizvodnje energije (PPA) bi trebalo značajno doprinesu bankabilnosti budućih projekata. Oni prilično dobro štite investitore od političkih rizika ili od rizika promene zakona. S druge strane ima i nedostataka s obzirom da predviđa nedovoljne kolaterale kupaca električne energije, što znači da ne štite investitore u slučaju bankrota kupaca“, objasnila je Negre, dodajući da je za banku važno da zna ko su investitori i ugovarači, da li imaju kreditni rejting i da li imaju iskustvo i znanje za realizaciju takvih projekata, kao i ko su ostali finansijeri projekta.

Srbija je na repu evropskih događaja kada se radi o razvoju obnovljivih izvora energije s obzirom da su zemlje EU odavno počele sa subvencionisanjem OIE projekata. Kako je to izgledalo u Sloveniji i šta može da se nauči na njihovim greškama govorio je Đorđe Žebeljan, šef sektora za energetsku politiku, nove tehnoologije i investicije Holding Slovenske elektrane, koji je u vreme donošenja zakona bio državni sekretar u Ministarstvu energetike Sovenije. Njegova glavna poruka je da OIE treba da se razvijaju kao deo sistema i da se posmatraju kao izvor energije, koji obezbeđuje samostalnost zemlje, a ne zato što treba juriti neke procente. (prezentacija - Đorđe Žebeljan - pptx)

“OIE nisu važne samo zbog zaštite životne sredine već i zbog energetske bezbednosti. Njih treba razvijati u okviru sistema, a ne zato što su u modi. Slovenija ima cilj da OIE do 2020. godine imaju udeo od 25 odsto u finalnoj potrošnji energije i 39,5 odsto u potrošnji električne energije. I dalje je u Sloveniji 30 odsto proizvodnje iz lignita. Na žalost naš lignit je duboko pa imamo podzemne kopove, ali s druge strane Velenje je zeleno. I mi imamo problem šta raditi sa starim termo objektima”, rekao je Žebeljan.

Osvrćući se na Nemačku, on je podsetio da su se dve najveće energetske kompanije podelile tako da će investirati tamo gde su fid in tarife. Na taj način, prema nejgovim rečima obezbediće se od ekonomskog rizika. S druge strane, za zemlju postoji rizik od visokih fid in tarifa koje vuku veće troškove kod investiranja, jer dobavljači znaju da je oprema subvencionisana i to ugrađuju u svoje cene.

“U Sloveniji poslednje dve godine nije raspisana nijedna nova elektrana na OIE, jer smo ranije mnogo plaćali. Slovenija godišnje daje 130 miliona evra za OIE. Ako imamo milion brojila to znači da 130 evra godišnje, dva mesečna računa za struju, po brojilu građani Slovenije plaćaju za OIE. Imali smo situacoju da od 2009. do 2012. godine visina fid in tarifa se nije spuštala, dok su tehnologije bile sve jeftinije. To je dovelo do ogromnih investicija u solarne panele jer su prinosi bili veliki. Takođe su velike subvencije bile i za biomasu zbog čega su izgrađeni veliki kapaciteti”, preneo je iskustva Žebeljan dodajući da je Slovenija specifični po tome što ima jako puno zaštićenih prirodnih vrsta i jaku uticaj ornitologa zbog čega ima svega dve vetrenjače od po četiri megavata.

Kao jedan od razloga za veliki uspeh Nemačke u OIE Žebeljan vidi u mogućnosti da velike kompanije ulažu u OIE od 2009. godine. To je u Sloveniji bilo zabranjeno Slovenskim elektranama jer su imale veliko tržišno učešće.

“U energetici je važno da uslovi budu stabilni u veoma dugom roku. Period amortizacije u energetici je 30 godina i morate znati kakvi će biti uslovi, a ne da se često menjaju zakoni. Na primer u Sloveniji su planirali da iz CO2 fonda finansiraju izgradnju pet hidroelektrana, računajući Co2 taksu 20 evra. Sada je taksa šest evra, a država se muči sa hidroelektranama čija je izgradnja počela.”, poručio je Žebeljan.