Proizvodno upravljanje – ključ uspeha

"Upravljanje proizvodnjom je jezgro poslovanja svakog preduzeća i institucije. Ako jednom razumete i ovladate tehnologijom proizvodnog upravljanja, možete sagledati celokupno upravljanje i odnose među svim faktorima koji na njega utiču", piše Nebojša Radinović, magistar pravnih nauka, na početku priručnika “Proizvodno upravljanje – ključ uspeha” (Admiral Books, Beograd, 2014) koji se u prodaji pojavio juna meseca. Po rečima autora, ovaj priručnik namenjen je preduzetnicima koji kreću u poslove. Radeći, do skoro, kao zamenik direktora Republičke agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, Radinovića, specijalistu za ljudske resurse, na pisanje ovog priručnika podstaklo je terensko iskustvo i čitanje analiza.

On smatra da bi razvoj malih i srednjih preduzeća (MSP) Srbiji trebalo da bude prioritet, jer ta vrsta preduzetništva ima niz prirodnih prednosti u odnosu na velike konkurente: bolje korišćenje ljudskih i materijalnih resursa, veću dinamičnost i fleksibilnost, brže reakcije na zahteve tržišta, prilagodljivost promenama... Međutim, autor ističe da se, u Srbiji, menadžmentom bavi sasvim mali broj stručnjaka, poglavito u velikim preduzećima. Mala i srednja preduzeća, koja na domaćem tržištu drže trećinu ekonomije, imaju samo rudimentno proizvodno upravljanje.

Uporedna tabela razlika socijalnog stanja (str. 31)

Privredni model mora da bude usklađen sa prilikama

Da bi se postigli evropski rezultati, srpskim menadžerima MSP-a neophodno je obezbediti dodatna znanja i ukazati na potrebe dugoročnog planiranja. Međutim, proizvodno upravljanje na duge staze skoro da je nepoznato u Srbiji, gde privrednici često teže brzoj zaradi čak i kroz kršenje zakona. Takav sistem, uslovljen loše zamišljenim i još gore sprovođenim tranzicionim merama, učinio je da se prelazak od netržišne ka tržišnoj ekonomiji sveo na partijsku pripadnost kao glavnu odliku za poslovanje, a nikako na znanje i umešnost. Nebojša Radinović smatra da je, u takvim uslovima, neophodno povesti preduzetnike ka uvođenju novih modela proizvodnog upravljanja.

Međutim, uvođenje kvalitetnog modela upravljanja nije samo pitanje menadžerstva, nego i pravnog uređenja zemlje, kao i kulturnog i socijalnog sistema. Zato bi domaći model trebalo da bude ne samo dinamičan i usklađen sa trenutnim stanjem u privredi i društvu, nego usklađen i sa srpskim kulturnim nasleđem.

Zasnivajući se na anketama, Radinović analizira prilike u srpskom preduzetništvu. Po izjavama sâmih preduzetnika, najveći problemi su nedostatak povoljnih izvora finansiranja, neodgovarajući zakonodavni okviri poslovanja, nedostatak radnika sa određenim znanjem i kvalifikacijama, neusklađenost poslovanja sa zahtevima standarda kvaliteta, nedostatak informacija o tržištima i tehnologijama, problemi likvidnosti i rokovi plaćanja.

Na pitanje koje su karakteristike najznačajnije za preduzeće, rukovodeći kadar je ocenio da su to: lojanost privrednom društvu, usmerenost na rezultate, istrajnost i efikasnost. Od zaposlenih oni očekuju mobilnost u okviru preduzeća, pozitivno reagovanje i spremnost na promene, lojalnost preduzeću i usmerenost na rezultate. Među nevažnim osobinama zaposlenih, našla se spremnost za preuzimanje inicijative i rizika.

Iz analize odgovora srpskih menadžera, Radinović zaključuje da oni, većinski, ukazuju na potrebe rešavanja problema van preduzeća, a skoro niko ne govori o problemima u sâmom upravljanju i proizvodnim procesima unutar preduzeća. Takođe je simptomatično da su menadžeri na pitanje šta su uslovi za unapređenje poslovanja, na poslednje mesto stavili bolje proizvodno upravljanje. To ukazuje da su srpski menadžeri zadovoljni sopstvenim proizvodnim upravljanjem, nezavisno od uspeha. Autor priručnika pravilno zakljućuje da su takve prilike uslovile da je nivo konkurentnosti domaćih preduzeća u zaostatku za evropskim prosekom.

Uporedna tabela stanja u privredi (str. 39)

Nema loših radnika, nego loše raspoređenih radnika

U istraživanju koje je sprovela Privredna komora Srbije, pokazalo se da najvažnijim elementom jednog preduzeća – ljudskim resursima (regrutovanje, upravljanje, praćenje), bave direktori i vlasnici. Međutim, oni retko uspevaju da se snađu u toj ulozi.

Upravljanje ljudskim resursima obuhvata sve aspekte odnosa sa zaposlenima u preduzeću i tako se omogućuje najveći stepen poboljšanja rezultata. U Srbiji on je u potpunosti zanemaren. Najvećim delom ono služi za upravljanje po željama menadžmenta. Pored političkih, prijateljskih i rodbinskih veza i pritisaka, teško da se može stići do visoke motivisanosti sa jasnim radnim zadacima i procedurama. Po mišljenju autora, nema lošeg radnika, nego postoje loše raspoređeni radnici, te je neophodno da se regrutovanje prepusti nezavisnim konsultantima.

Uprava ne bi trebalo samo da vodi računa o ciljevima preduzeća, nego i o interesima zaposlenih. Uzajamno poverenje između menadžmenta i zaposlenih važan je element, međutim, on je u Srbiji na niskom nivou. Menadžment se rukovodi ličnim simpatijama i antipatijama, a zaposlenima se ne omogućava ocenjivanje kvaliteta rada. Ako je uspostavljeno, uzajamno poverenje dovodi do radnikove lojalnosti preduzeću, posvećenosti poslu, bolje motivacije i kreativnosti, a tako i do povećanja produktivnosti.

Drugi element, po značaju za jedno preduzeće, jeste kupac. U velikim sistemima upravljanja, on se nalazi na čelnom mestu, jer od njega zavise svi elementi upravljanja i proizvodnje. Međutim, Radinović smatra da je velikom broju srpskih preduzetnika, kupac na poslednjem mestu. Kako država ne štiti kupca, zakonski okviri su slabi, a inspekcijske službe i sudovi rade loše, kupac je obično viđen kao "ovca za šišanje", manipulisan i varan kroz različite marketinške trikove.

Umesto sistema brzog bogaćenja kroz nizak kvalitet robe i usluga, srpski privrednici trebali bi da promene stav prema kupcima, da poboljšaju kvalitet, da usklade cene sa kvalitetom, da bolje informišu i da redovno isporučuju.

Državna pomoć u sprečavanju korupcije

Da bi srpska mala i srednja preduzeća poboljšala svoje upravljačke sisteme, neophodno je da se ugledaju na tri najvažnija svetska modela: američki, japanski i evropski. Međutim, prosto kopiranje jednog od tih modela nije moguće u Srbiji, jer kod nas ne postoji socijalni sistem. Ipak, ako se sva tri sistema "proseju" kroz sito kulture i socijalnog stanja, dobiće se ključ kojim mogu da se otvore vrata uspeha srpske privrede, smatra autor priručnika.

Naravno, u tome država mora da odigra presudnu ulogu. U razvijenim zemljama se pokazalo da se ulaganje u razvoj malih i srednjih preduzeća višestruko isplati, jer se time pokreće privredni rast. Zato, država bi trebalo da donosi zakone koji pogoduju razvoju privrede, pre svega kroz jednostavne administrativne procedure, što bi omogućilo standardizaciju modela proizvodnog upravljanja. U Srbiji danas postoji 150 zakona koji se odnose na razvoj privrede (strana ulaganja, javne finansije, sudovi i arbitraže, osiguranja, ugovori...), međutim korupcija sprečava primenu zakonskih regulativa i koči celokupnu privredu Srbije, a to bi trebalo, što pre, da se promeni.

Uostalom, priručnik Nebojše Radinovića “Proizvodno upravljanje – ključ uspeha”, upravo se zasniva na motivacijama za promene koje bi mogle, najkraće, da se iskažu porukom – poboljšajte sami sebe, tako ćete poboljšati čitavu privredu i društvo.