Srpska ekonomija - čista psihologija

Makroekonomska stabilnost Srbije zasniva se na virtuelnim, psihološkim, a ne na realnim ekonomskim osnovama. Nema čvrstih temelja, već se stabilnost gaji na nadanjima, verovanjima i očekivanjima da će nova vlada sprovoditi reforme.

Ovako ocenjuje ekonomsku realnost Srbije Saša Đogović, saradnik Instituta za istraživanje tržišta, dodajući da je psihologija dominantan faktor naše makroekonomske stabilnosti, a to se pre svega odnosi na lukrativne repo hartije od vrednosti koje emituje Narodna banka Srbije, obveznice koje emituje država i snažne intervencije NBS na deviznom tržištu.

„Cilj je da se u očima investitora očuva virtuelna slika stabilnosti“, kaže Đogović.

Izbeći grčki scenario

Taj špekulativni balon, kako ga zove ovaj ekonomista, koji se ne zasniva na realnoj ekonomiji već na hartijama od vrednosti koje su, u stvari, dug države, može da funkcinoniše samo kratkoročno i zavisi od toga da li će investitori odlučiti da se i dalje isplati ulagati u naše hartije od vrednosti.

„To znači da bi pojavljivanje bilo kakvog, pa čak i slabašnog, signala o povećanju rizika poslovanja na našem tržištu, poput daljeg snižavanja kreditnog rejtinga zemlje ili odlaganja suštinskih reformi, moglo dovesti do bega investitora sa domaćeg međubankarskog tržišta, što bi izvršilo pritisak na devizni kurs i u potpunosti razotkrilo da je car go, odnosno koliko je dinar slab i privreda u katastrofalnom stanju. Trenutno se nalazimo u blažem obliku grčke krize a ukoliko investitori ne bi hteli više da kupuju državne obveznice, bez obzira na visoke kamatne stope, našli bi se u kompletnom grčkom scenariju“, tvrdi Đogović. On ističe da nova vlada neće imati vremena za greške već će odmah morati u reforme kako bi se izbegao grčki scenario.

Saša Đogović

A najefikasniji deo države izgleda da je upravo onaj koji je zadužen za zaduživanje. Tako je od početka godine država emitovala obveznice u visini 114,3 milijardi dinara i 216,5 miliona evra. Za kamate će iz budžeta ove godine biti isplaćeno 114 milijardi dinara, odnosno više od milijardu evra, a treba imati na umu da je već najavljen rebalans budžeta čim se formira nova vlada. Rebalansom će, po svemu sudeći, biti povećan deficit koji je planiran na 7,1 odsto BDP-a, budući da je samo u prva dva meseca napravljen deficit od čak 33,4 milijarde dinara. Na godišnjem nivou to je skoro 200 milijardi dinara deficita.

Drugi vid održavanja stabilnog kursa i veštačke stabilnosti su repo papiri Narodne banke Srbije. Trenutni repo stok Narodne banke Srbije iznosi 80 milijardi dinara, ali je od početka godine sterilisala dvonedeljnim repooperacijama 1.280,55 milijardi dinara po prosečnoj kamatnoj stopi od oko 7,5 odsto, što znači da je NBS platila bankama za prva tri meseca skoro dve milijarde dinara na ime kamata za repo hartije.

Takođe, za prva dva i po meseca ove godine NBS je prodala 820 miliona evra na deviznom tržištu što je za posledicu imalo skoro fiksni kurs dinara prema evru. Nakon izbora, pritisci na dinar su, izgleda, smanjeni pa je NBS u drugoj polovini marta kupila 40 miliona evra.

S druge strane, podatak koji pokazuje kakav je standard stanovništva je način potrošnje prihoda domaćinstva. Čak 41,5 odsto prihoda domaćinstva se troši na hranu i piće, a na stanovanje i komunalije još 17 odsto.

Poražavajuće je poređenje sa Bugarskom, kao jednom od najsiromašnijih zemalja EU, gde se na hranu troši 34 odsto prihoda. U razvijenim zemljama kao što je Nemačka na hranu se troši svega 14 odsto prihoda domaćinstava.

Važno je uveriti narod da je dobro

Prema rečima Ljubodraga Savića, profesora na Ekonomskom fakultetu u Beogradu u ekonomiji jeste sve stvar psihologije.

„Sve velike inflacije i lomovi krenu kada učesnici na tržištu izgube strpljenje. Sve je stvar predviđanja i očekivanja. I države koje ne stoje tako dobro, ako ubede narod da im je dobro, mogu da ostvare stabilnost ali i jake države mogu da se nađu u problemima ako se stvore očekivanja da će biti kriza.

Kod nas, međutim, radi se o tome da se makroekonomska stabilnost održava na veštački način, kao posledica monetarnih ili virtuelnih operacija a ne kao posledica snage privrede“, smatra Savić.

Najbolji primer je devizni kurs. Savić napominje da ako bi neko objektivan sa strane analizirao, zaključio bi da kurs od 115 dinara za evro ne odražava razlike u snazi privrede Srbije i evrozone, ne odražava razlike u produktivnosti i konkurentnosti, kao ni razlike u kretanju cena. To su fundamentalni faktori koji utiču na devizni kurs. Ali tu su i faktori kao što je ponuda i tražnja deviza i pre svega uloga Narodne banke koji omogućavaju da kurs bude nerealan, odnosno da dinar bude precenjen.

Ljubodrag Savić

Industrijska proizvodnja kao pre pola veka

„To nema mnogo veze sa realnim kretanjima, jer privreda je katastrofalna. Industrijska proizvodnja je 50 odsto od 1990-te godine a na nivou ranih 60-ih godina prošlog veka.

Posleratna Jugoslavija, pa i Srbija koja je uvek bila oko SFRJ proseka, je 1962. godine izjednačila udeo poljoprivrede i industrije u BDP-u na 28 odsto, tako što se smanjivao udeo poljoprivrede, a povećavao udeo industrije. Devedesetih godina Srbija je bila jedina zemlja u Evropi gde je udeo poljoprivrede u BDP rastao i dostigla je u tim godinama nivo od 20 do 25 odsto BDP-a. Imamo inverziju jer se industrija srozala na ispod 20 odsto BDP-a“, tvrdi Savić, dodajući da je danas naša industrijska proizvodnja na nivou od oko 17 odsto BDP-a a prerađivačka, koja se smatra pravom industrijom, svega 13 odsto. Dok je prosek EU 27 odsto, a Kini je to čak 47 odsto.

Srbija ima ogroman uslužni sektor što može da zbunjuje jer je to karakteristika razvijenih zemalja. Međutim, srednje razvijenu zemlju ili zemlju u razvoju trebalo bi da karakteriše dinamična industrija.

Karakteristika nerazvijenih zemalja je dominantna primarna delatnost, pre svega poljoprivreda, ukazuje profesor Savić. Na srednjem nivou razvoja, kada se zemlje i najdinamičnije razvijaju, raste udeo industrije i građevine. U zreloj fazi razvoja beleži se smanjenje udela industrije i jako povećanje udela usluga. Međutim, te zemlje i dalje imaju jaku industriju, ali do relativnog smanjenja učešća industrije dolazi zbog tehnološkog procesa. Proizvodnja se povećava, ali se cene industrijskih proizvoda dramatično smanjuju. Na primer, kod nas su prvi mobilni telefoni sa brojem koštali i nekoliko hiljada maraka. Danas možete kupiti mobilni telefon za desetak, dvadeset evra, a uz to je on daleko kvalitetniji od onog od pre 20 godina. Kod usluga, tehnološki proces ne igra tako važnu ulogu.

„I Evropska unija je upala u tu zamku. Lisabonskim ugovorom iz 2000. godine, neopravdano su zapostavili industriju i orjentisali se na usluge, ali već planom Evropa 20/20/20 su ispravili tu grešku. Svi oko nas su to shvatili samo Srbija nije“, smatra Savić.

„Izvozi ili umri“

Ključno je, prema Savićevim rečima, da li vlada razmišlja da se bavi realnom proizvodnjom i izvozom, jer mi smo danas u situaciji „izvoziti ili umreti“.

„Da li je to moguće uz politiku jakog dinara? Bojim se da nije. Sve dok se biznismenima više isplati da ulože u dva čoveka, kupe dva kompjutera i uvoze na zaštićeno tržište, umesto da preuzmu rizik i proizvode, neće biti ni jakog izvoza. Hteli ne hteli, moraćemo voditi politiku slabog dinara, uz sve rizike koje to nosi, pre svega za zadužene građane i preduzeća.

Ali i za to postoje rešenja koja se primenjuju svetu. Na primer, da se napravi paralelni kurs za izvoznike, pa da se njima za evro plaća, recimo,125 dinara. Tako se menja struktura privrede. Sve zemlje sveta vode industrijsku politiku, samo kod nas političari ili ne razumeju ili neće da razumeju da to mora. Industriju mora voditi država ali ne tako što će podizati fabrike, već praveći poslovni ambijent i stimulisanjem industrijske proizvodnje, tako da uslovi budu isti za sve, da se finansiraju projekti i proizvodi, a ne kompanije“, zaključuje Savić.