Globalizacija privrede i ekonomije – izbor ili neminovnost?

Globalizacija ekonomije donela je i globalizaciju principa slobode govora i cenzure, zabranjenog i dozvoljenog, časnog i nečasnog, dobrog i lošeg... Umesto nekadašnjih demokratskih društvenih tendencija, koje su dozvoljavale suparničke kolektivne projekte, da bi se, kroz sukob mišljenja i delanja, ustanovljavalo dobro i loše, pravedno i nepravedno, uvedena su paravan-načela koja zamućuju stvarnost i odvraćaju pažnju sa najvažnijih problema.

U tako globalizovanom svetu već su nam bile podmetnute dve pretpostavke – da se svako bori protiv svakog i da opšti red proizilazi iz bezličnih zakona kretanja. Međutim, takav poredak udaljen je od demokratskih načela u kojima mirno suparništvo određuju društvena pravila i zajednički život. Neophodnost odeljivanja političkog vođenja od preduzetničke slobode mora da ide kroz društvene, intelektualne, moralne i duhovne slobode.

Antonio Gutereš, generalni sekretar Ujedinjenih nacija, nedavno je izneo podatak da 26 najbogatijih osoba poseduje onoliko koliko i polovina čovečanstva

Planetarna ekonomija u rukama grupe ljudi

Demokratski ustrojena društva postojala su, uglavnom, u nacionalnim okvirima, dok je globalizacija krenula na ruku nadnacionalnom umrežavanju finansijera i rentijera. Nova politička i ekonomska elita, u potpunosti je napustila niže društveno-ekonomske klase i potrudila se da osiromaši državne strukture koje bi mogle da im pomognu. Neprekidno siromašenje javnog školstva, zdravstva, zatim pravosuđa, bezbednosti i informisanja, čini da se sve više moći i dobara nagomilava u rukama sve manjeg broja finansijera i rentijera.

Antonio Gutereš, generalni sekretar Ujedinjenih nacija, sredinom jula, napomenuo je da su razlike između bogatih i siromašnih preterano velike i vrlo opasne po svetsku stabilnost, sanitarne prilike, zdravstvo i obrazovanje. Kao primer, on je naveo podatak da 26 najbogatijih osoba sveta, poseduje onoliko novca i dobara kao i polovina čovečanstva (3,9 milijardi ljudi).

Tokom sanitarne krize izazvane korona virusom, nova elita i zagovornici neoliberalizma tvrdili su da globalizacija nema nikakvih veza sa pandemijom koja je, do sada, prouzrokovala preko 600 hiljada mrtvih i višemesečno zaustavljanje svetske ekonomije. Njihova druga tvrdnja bila je da bi vraćanje na nacionalne ekonomije dovelo do globalne ekonomske katastrofe. Treća tvrdnja ukazivala je da bi jačanje i ubrzavanje globalizacije pomoglo da se prevaziđe kriza uzrokovana korona virusom.

Naravno, cilj njihovih dokazivanja jeste zaštita male grupe međunarodnih i nadnacionalnih moćnika koji u svojim rukama drže najveći deo svetskih prihoda i bogatstava. Međutim, prilično je jasno da bez globalizacije, u kojoj je Kina postala najveći svetski proizvođač materijalnih dobara, virus korone ne bi mogao da se proširi ovakvom brzinom i snagom.

Neoliberalnim pristupom i planetarnom dominacijom, preduzeća GAFAM (najveće kompanije u oblasti IT) imaju godišnji prihod jednak bruto prihodu Švajcarske

Protekcionizmom protiv neoliberalizma

Po izlasku iz sanitarne izolacije, u Francuskoj, pokrenute su različite diskusije o negativnim posledicama globalizacije. Braneći postojeći svetski poredak, francuski zagovornici globalizacije istakli su da domaća ekonomija počiva na dva stuba. Jedan je turizam, a drugi stub je skup svih gigantskih preduzeća Francuske koja deluju na planetarnom nivou.

Zatvaranje granica bilo bi jednako samoubistvu, kažu oni, podmećući u diskusijama izolacionizam na mesto protekcionizma. Izolacionizam je pogrešna strategija koju uobičajeno uvode diktatori (Severna Koreja, u prošlosti Kina, Japan, Nemačka), dok je protekcionizam sredstvo političke ekonomije kojim se reguliše međunarodna razmena jedne zemlje koja nema dominantnu ekonomiju.

Neoliberali, u svojim analizama, hotimično prikrivaju da protekcionizam štiti određene privredne sektore napadnute konkurencijom na nacionalnom tržištu. Na masivan uvoz može da se odgovori razvijanjem novih sektora i, na taj način, kroz inovaciju i privredni rast, protekcionizam postaje stabilizator ekonomije.

Ubrzavanje francuskog puta ka totalnoj globalizaciji, domaći neoliberali brane hipotezom da je francuska ekonomija postala drugoligaška u svetskim okvirima i da je najvažnije popeti se više na lestvici kompetitivnosti. Besmislenost ovakve argumentacije ogleda se u realnoj nemogućnosti Francuske da svoju ekonomiju izdigne iznad kineske, američke, indijske, japanske ili nemačke.

Alen Menk i Žak Atali, francuski biznismeni i ekonomisti, zagovornici globalizacije i ultra-neoliberalizma, takođe su bliski saradnici bivšeg predsednika Nikole Sarkozija i sadašnjeg, Emanuela Makrona

Tresla se gora, rodio se miš

Ekonomska kriza uzrokovana epidemijom korona virusa, pokazala je krajnju fragmentaciju proizvodnih procesa i opštu krhkost koja proizilazi iz toga. Ovaj fenomen, započet tokom devedesetih godina prošlog veka, odveo je ka koncentraciji proizvodnje u malom broju preduzeća i malom broju zemalja. Tokom epidemije, Francuska je saznala da se skoro svi lekovi, maske i hirurške rukavice, prave u Kini, Indiji i Maleziji. Saznalo se, takođe, da je dovoljno da naiđe neka katastrofa i da se dovede u pitanje snabdevanje, ne samo Francuske, nego čitave planete.

Specijalizacija i masovna proizvodnja omogućavaju privrednicima velike zarade, a kupcima sofisticiranu robu po pristupačnim cenama. Ako bismo se vratili unatrag i ponovo stvorili manje fragmentiranu proizvodnju, otporniju na šokove, troškovi proizvodnje bi se povećali, a za njima i prodajne cene proizvoda. Učiniti danas takav korak i stvoriti solidniji sistem, ali i skuplju robu, nije samo ekonomsko, nego i politčko pitanje.

Vraćanje proizvodnje na nacionalno tlo je moguće, u nekoj meri, ali time ne mogu da se reše problemi globalizovanog i umreženog sveta. Fragmentacija proizvodnje nije vezana za udaljenosti, nego za stepen koncentracije proizvodnje. Francuska, svakako, više ne može da proizvodi sirovine za svoju farmaceutsku industriju, što znači da bi ona morala da prebaci kinesku i indijsku proizvodnju u neku od evropskih zemalja jeftine radne snage. Na taj način, ona bi izbegla zavisnost od dalekih azijskih zemalja i ušla u zavisnost od bliskih evropskih zemalja, ali bi problem ostao isti. Jedina mogućnost zaštite jeste da Francuska uspostavi više izvora nabavke, što bi obezbedilo sigurnost, ali i povećalo cene.

Svi znamo da na to nisu spremni ni finansijeri, ni industrijalci, niti potrošači. Tako da će, najverovatnije, globalizovani potrošacki sistem koji je prethodio pandemiji korona virusa, biti nastavljen na isti ili sličan način.