Energetski rezervoar EU

U ekonomiji, nirvana. Koje sile joj čine mogućnim da tako pluta i bude stabilna, pita se redovni spoljni stručni analitičar Rasijske gazete Jakov Mirkin, kvalifikovani ekonomista a, uz ostalo, i rukovodilac jednog od instituta Ruske akademije nauka. Fosilna goriva i Evropska unija, već u početku odgovara na to svoje pitanje sam autor (“Затишье перед бурей”, rg).

Udeo nafte, naftnih prerađevina i prirodnog gasa u ruskom ukupnom izvozu, dosegao je u prvom kvartalu godine 62 odsto – tri procenta više u odnosu na izvoz tih produkata u tri prva meseca 2018, ilustruje Mirkin.

“Glavni klijent” Rusije, Evropa.

Udeo EU u ruskom izvozu – 43,2 odsto, tokom ta tri ista meseca. Veći za 0,5 procenta u odnosu na takve EU kupovine u prvom tromesečju prethodne godine (42,7 odsto).

Kina takođe povećava svoju kupovinu ruskih energenata. Međutim, to nije još ni polovina onog što od Rusije preuzima Evropa, i dostiže tek 16,6 odsto ruskog izvoza tokom tri meseca.

Jakov Mirkin, akademik

Tamo gorivo, ovamo, produkti

“Model odnosa sa EU (kao i s Kinom) prost je”, navodi Mirkin. “Tamo, sirovine i gorivo. Otud, tehnologije, oprema, mašine, ishodni produkti s visokom dodatnom vrednošću, roba široke potrošnje.”

Godine 2014, EU i SAD su objavile politiku smanjivanja zavisnosti Evrope od goriva iz Rusije. Međutim, to se nije dogodilo.

Prethodne 2013, izvezeno je 237 miliona tona nafte, 2018. – 261 milion tona. Naftnih proizvoda, 2013. – 152 miliona tona, 2018. – 150 miliona tona. Prirodnog gasa, 2013. – 196 milijardi kubika, 2018. – 221 milijardu kubika, a i 26 miliona odnosno 37 miliona metara kubnih tečnog gasa.

Otprema prirodnog gasa u inostranstvo povećana je otprilike za trećinu.

Članak akademika Mirkina u Rasijskoj gazeti

Za sada, jaka konstrukcija

Za sada, “to je jaka konstrukcija”, piše Mirkin. EU, približno trećinu potreba namiruje iz Rusije. Rusija, krajem 2018. Četvrti je po veličini trgovinski partner EU (posle SAD, Kine i Švajcarske). Za Rusiju, EU je partner broj 1.

“Sve je to garancija da će sa sankcijama svi biti oprezni. Da geopolitički i vojni rizici mogu biti stabilizovani. Most prema Rusiji previše je važan ekonomiji Evrope.

I važan je zaista. U prvom polugođu 2018, EU je 41 odsto uvezenog prirodnog gasa uzela od Rusije, i nafte – 28 procenata.

Trećina uglja uvezenog u EU otpada na Rusiju. I više od 50 odsto uglja uvezenog i korišćenog u generisanju energije. Više nego iz bilo koje druge zemlje.”

Rusija je sa 75 do 100 odsto izvor snabdevanja gasom iz uvoza za Bugarsku, Češku, Estoniju, Letoniju, Austriju, Mađarsku, Poljsku, Rumuniju, Sloveniju, Slovačku, Finsku... I sa 50 do 75 odsto, za Nemačku, Grčku i Litvaniju.

U Rusiji kupuju između 75 odsto i 100 odsto nafte koju uvoze Bugarska, Estonija, Slovačka, Finska, i između 50 odsto i 75 procenata, Češka, Litvanija, Mađarska i Poljska.

EU kao najbolji klijent

“Kao klijent, nama je Evropska unija vrlo pogodna. Trgovinski suficit sa EU je 40 milijardi dolara samo u periodu januar-april 2019. U 2018. – 115 milijardi dolara. To su lepe pare!

Za poređenje, u periodu januar-april ove godine, trgovinski suficit s Kinom – 0,35 jedne milijarde dolara, a za celu 2018. 3,8 milijardi. Velika razlika!”, uočava ruski stručnjak.

Blagodatna slika već mnogo godina, ali nije zauvek.

“Evropska unija, naš glavni klijent, hoće da utekne”, zaključuje Mirkin. Politika Evrope u tom pravcu, smanjivanja udela potrebne energije iz Rusije, vodi se još od 2014, i ako se imaju u vidu rokovi 2025-2030, to je vreme koje je već “iza ugla”.

Unutrašnje povezivanje EU

Članice EU povezuju se između sebe, gasovodima i dalekovodima unutar Evrope. Između njih stvaraju se energetski koridori. A cilj? Jedinstveno energetsko tržište, upravljanje celokupnim potrebama i, najglavnije, hitro prebacivanje topliva i elektro-energije u slučaju da bude prekida u dopremi gasa iz Rusije, potseća autor.

Takvih “projekata zajedničkih interesa” već ima više od sto (za gasovode, više od 20). Plus novi gasovodi unutar EU, porast prihvatne sposobnosti skladišta goriva (oko 30 projekata). Ne manje od pet terminala za tečni gas. Ne računajući ono što članice preduzimaju same.

Naglasak je na Pribaltiku, Centralnoj i Istočnoj Evropi, vrlo zavisnim od goriva iz Rusije. Parola je, okončati sa “energetskom izloacijom” Pribaltika.

Pred vratima SAD

I šta još? “Diversifikacija izvora. Lepo zvuči, ali čitaj: smanjivanje udela Rusije u bilansu goriva Evrope.”

Žuri se sa južnim gasnim koridorom, iz Turkmenistana, Azerbejdžana i Sredozemlja u EU. Rokovi nisu desetleća nego nailazeće godine.

Razvija se mreža terminala za tečni gas. Sada ih je više od 20, ali treba računati sa još 10-15... za tečni gas iz SAD. SAD odavno konkurišu Rusiji na tržištu uglja EU ( “mi N1, SAD N3” ). Predstoji borba u sektoru nafte i gasa.

Amerika postaje neto izvoznik energenata i lagano prekriva svetsko energetsko tržište. Da, danas je rusko gorivo jeftinije. A sutra? 

I šta još preduzima EU? Stremi smanjenoj upotrebi prvobitne prirodne energije. Grafici pokazuju pad.

Cilj do 2020. – manje za deset odsto u odnosu na 2007.

Dalje, stremi povećanju udela tzv. obnovljive energije. Kao ishod, ograničiće se tražnja goriva i uvoz.

Ima znanja, nedostaje namera

Zemljama dobavljačima nafte, gasa i uglja, pre svega Rusiji, ne obećava se sladak život.

Taj svoj zaključak, Mirkin pojačava i naslovom članka, “Zatišje pred buru”.

Od godine do godine, ta promena ne mora biti posebno uočljiva. Ali u rasponu od 10-15 godina, pad tražnje goriva iz Rusije može postati itekako uočljiv, opominje autor. Njegova završna poenta nije prožeta optimizmom.

Za Rusiju, to su izazovi, zaključuje Jakov Mirkin. Iskrsava pitanje, šta preduzeti.

“Preći iz sirovinske ekonomije u univerzalnu. Kako? Iznova graditi ekonomiju, njenu tehnološku osnovu, radeći podsticajima, a ne na o-ruk.

Za jednog pametnog inženjera, aktivnog na nivou makro, za to ima hiljadu recepata, odavno i dobro poznatih. Šta smeta? Nema takve ideje u glavama”, zaključuje malo razočarani pisac članka.