Da li će Vensi dobiti koncesiju na pariske aerodrome: Privatizacija ili "pljačka stoleća"?

Francuska vlada namerava da privatizuje tri javna preduzeća koja odlično posluju i godišnje u državnu kasu donose oko 800 miliona evra. To su preduzeće Pariski aerodormi, energetska industrijska grupa "Engie" i Francuske lutrije.

Argument vlade je da će, prodavši ova tri preduzeća, zaraditi 15 milijardi evra od čega će pet milijardi otići na pokrivanje duga. Ovo je mala suma u odnosu na ukupni iznos francuskog duga koji je dostigao 2.300 milijardi evra i zato vladin argument deluje neubedljivo.

Na poslaničko pitanje šta će uraditi sa 10 preostalih milijardi vlada je odgovorila da će formirati investicioni fond koji će državnoj kasi donositi godišnje 250 miliona evra - dakle, ni trećinu sadašnjeg prihoda od pomenutih preduzeća.

Vladina odluka o privatizaciji na račun javnog interesa dobila je podršku u Parlamentu gde partija predsednika Makrona, "Republika u pokretu" ima njemu poslušnu poslaničku većinu. Projekat nije, međutim, dobio podršku u Senatu kojim dominira desni centar.

Aerodrom Orli, jedan od desetak u sastavu preduzeća Pariski aerodromi

Večna koncesija

Ova privatizacija je po mnogo čemu sumnjiva. Najviše polemike izazvao je vladin projekat da se preduzeće Pariski aerodromi ustupi privatnicima i to preko koncesije na 70 godina što je u Francuskoj neviđeno dug period.

Do koje mere ideja o privatizaciji aerodroma liči pre na pljačku stoleća nego na mudro upravljanje državnom imovinom, govori već i činjenica da se ovom projektu nije suprotstavila samo levica. Vladinom i predsednikovom projektu protivi se i desni centar koji po svojim ideološkim načelima nije protiv privatizacije.

Mnogi se sada pitaju kako je uopšte prošle godine mogao da bude izglasan zakon "Pakt" koji predviđa privatziaciju Pariskih aerodroma. Po nekim tumačenjima, poslanici su bili toliko obuzeti aferom "Benala" (po imenu telohranitelja predsednika Makrona), da su propustili da se pozabave detaljima ovog, po mnogo čemu, čudnog zakona.

Tekst je, kažu senatori koji su ga odbili, namerno nejasan, a uslovi privatizacije su prosto neverovatni.

Vlada je odlučila da preduzeće Pariski aerodromi pretvori u koncesiju na period od 70 godina iako je uobičajena dužina od 5 do 7 godina.

Prema vladinoj analizi, privatizacija Pariskih aerodroma predstavlja neku vrstu nacionalizacije ili ekspropriacije dela koji pripada manjinskim vlasnicima. Vlada je zato odlučila i da isplati odšetete manjinskim akcionarima Pariskih aerodroma.

Drugim rečima, francuska vlada se sprema da plati zato što kroz koncesiju privatizuje svoju sopstvenu imovinu. Čak i najsuzdržaniji analitičari naglašavaju da do sada nigde nešto slično nisu videli.

Ovaj sistem privatizacije kroz koncesiju garantuje državi da će za sedam decenija moći da otkupi preduzeće Pariski aerodromi. Problem je što će, prema projektu ove "originalne" privatizacije, država posle 70 godina prilikom preuzimanja preduzeća morati da isplati kolosalne sume. Vrlo je moguće da će to predstavljati preveliki udar za državni budžet i da će joj više odgovarati da produži ugovor o koncesiji (za novih 70 godina?).

Drugim rečima, ono što se u ovom slučaju zove privremena koncesija  po svoj prilici je - večna koncesija i to po bagatelnoj ceni.

Ugrožen suverenitet

Zdrav razum je dovoljan da bi se shvatilo da projekat privatziacije Pariskih aerodroma ne počiva ni na kakvoj logici, a još manje na želji da se učini nešto što je u javnom interesu.

Operacija sa pariskim aerodromima je tim nelogičnija što su iskustva privatizacije aerodroma u Tuluzu, kao i autoputeva  - bila veoma loša.

Svugde je bila na delu klasična neoliberalna formula otimačine: sva zarada od autoputeva posle privatizacije odlazila je u akcionarske dividende, dok je održavanje bila poslednja stvar o kojoj su vlasnici brinuli.

Javno preduzeće Pariski aerodromi ima izuzetnu stratešku važnost jer kontroliše desetak civilnih aerodroma.

Sa 100 miliona putnika godišnje pariska vazdušna luka "Šarl Degol" ima najveći protok na svetu. Pariski aerodromi najveća je aerodromska firma u svetu - ispred Atlante, Pekinga i Dubaija.

Pariski aerodromi beleže godišnji rast od 10 do 30 odsto. Državi u obliku dividendi isplaćuju godišnje oko 100 miliona evra.

Prema projekcijama do 2035. godine kroz "Šarl Degol" i "Orli" prolaziće najveći deo migracijskih tokova. U peticiji upućenoj ovih dana predsedniku Makronu, stotinak poslanika stranke desnog centra "Republikanaci", kažu da će privatizacijom pariskih aerodroma biti ugrožen suvernitet Francuske. Privatizuje se zapravo državna granica.

Čak su i SAD sačuvale državno vlasništvo nad svojim aerodromima zbog toga što ih smatraju delom strateške infrasturkture.

Većinsku kontrolu nad aerodromom u Frankfurtu, na primer, imaju pokrajina Hese i grad Frankfurt. U Britaniji su aerodromi Hitrou i Getvik odvojeni pre nego što su privatizovani da ne bi došlo do uspostavljanja monopola.

Tim je neobičnije što u Francuskoj i "Orli" i "Šarl Degol", u sastavu preduzeća Pariski aerodromi, treba da budu ustupljeni privatnicima zajedno i to na rok od 70 godina!

Punjenje džepova

Zbog čega vlada po svaku cenu hoće da proda Pariske aerodrome?

"Biće da je u pitanju nešto mnogo jednostavnije i banalnije, a to je želja nekih preduzetnika i prijatelja da napune džepove", napisao je ovih dana ekonomski analitičar časopisa "Alternativna ekonomija", kritički nastrojenog prema neoliberalnom privrednom sistemu. 

Otkrića francuskog portala "Mediapart" pokazuju da su neki ljudi iz korporacija, koji su učestvovali u formiranju Makronove partije "Republika u pokretu", sada učesnici projekta privatizacije visokoprofitabilnih javnih preduzeća.

Ovo je uostalom tipična formula vladavine korporacija i finansijskih centara moći koje postaju faktički vlasnici država, preuzimajući svojinu nad strateškim dobrima. Klasično gangstersko udruživanje sprovode u ime načela zdrave tržišne konkurencije koje su upravo oni odavno sahranili.

Vlasnik banke koju je vlada izabrala da je savetuje u operaciji privatizacije Pariskih aerodroma je niko drugi do Bernar Murad, blizak  predsedniku Makronu. On je nekada bio na čelu grupe Altis da bi se zatim pridružio Makronu u toku predsedničke kampanje u kojoj je bio zadužen za sakupljanje finansijskih fondova. Posle Makronove pobede, osnovao je jednu malu poslovnu banku, a onda se pridružio filijali Bank of America u Parizu, preuzevši čelnu funkciju.

Vrhovno telo za finansijski nadzor u državi upozorilo je vladu da je neprihvatljiv sukob interesa koji je u ovom slučaju očigledan. Za sada ovo upozorenje ostalo je bez odgovora.

Vensi favorit

Bar šest industrijskih grupa spremno je da uđe u trku za privatiaciju pariskih aerodroma. Mnogi otvoreno u javnosti iznose sumnje da bi država mogla da favorizuje francuski Vensi iako ministarstvo finansija tvrdi da neće biti "privilegovanih".

Vensi već poseduje aerodrome u Nantu i Lionu (Francuska) kao i britanski aerodrom Getvik.

Prema nepotvrđenim informacijama portala Mediapart, Vensi će morati da deli "kolač" sa spoljnim akcionarima među kojima je i kanadski investicioni fond Caiše des dépôts du Quebec. I ovde vidimo da postoji "rodbinska veza" između Makronove predsedničke kampanje i, na prvi pogled, nelogične privatizacije profitabilnih javnih preduzeća. Sve do 2017. godine potpredsednik ove kanadske firme bio je niko drugi do sadašnji francuski poslanik Roland Leskir, izvestilac u francuskom parlamentu o zakonu o privatizaciji aerodroma i javnih preduzeća.  

Uz to, šef jednog od kabineta u ministarstvu ekonomije i finansija postala je nedavno Eglin d Ginestu, veoma angažovana oko operacije privatizacije javnih preduzeća. Ona je bivši kadar banke Rotšild. Za vreme predsedničke izborne kamapnje bila je Leskirova saradnica u prikupljanju finansija za kandidata Makrona.

Najveći rival Vensiju je italijanska Atlantia koja je od države već kupila aerodrom u Nici. Ona, međutim, nije favorit. Našla se u oslabljenom položaju posle rušenja mosta u Đenovi čiji je koncesionar. Među spoljnim akcionarima mogla bi da se nađe i banka Goldman Saks. Takođe, pominje se Makari grup koja je učestvovala u privatizaciji aerodroma u Lionu.  

Ukoliko se ovaj projekat privatizacije na račun javnog interesa ipak ostvari, velike su šanse da on uđe u udžbenike ekonomske istorije kao klasičan primer onoga što se može nazvati "neoliberalni primitivizam": umesto da štiti javni inters, kako ih to ustav obavezuje, vlada i predsednik rade u inetresu privatnika.

Mogu se očekivati ekstremne i nasilne rareakcije na ovakvo nasilje korporacija čiji ljudi - kako smo videli - sede u samoj vlasti. Oni tu za državne plate rade svoj posao: organizuju pljačkanje države.