Korporacije i TTIP protiv građana

U subotu 10. oktobra objavljeno je da je postignut dogovor o Transpacifičkom sporazumu o slobodnoj trgovini (TTIP) između SAD, Kanade, Meksika, Japana, Australije i još šest zemalja koje izlaze na Pacifik. Istog dana na ulice Berlina izašlo je oko 250.000 ljudi da protestuje protiv Transatlantskog sporazuma o slobodnoj trgovini i investicijama (TTIP) oko kog traju pregovori između SAD i Evropske unije.

Cilj Transpacifičkog sporazuma je da približi kompanijama iz SAD mnogoljudna tržišta Malezije, Filipna i Vijetnama, gde se u narednim godinama očekuje veliki rast srednje klase, kao i olakšavanje trgovine sa razvijenim zemljama poput Japana ili Australije. Ipak, važan, ako ne i najvažniji razlog je da se spreči jačanje uticaja Kine na Dalekom istoku. Američka administracija ne samo da to ne skriva već će to biti glavni argument da ubedi svoj kongres da glasa za sporazum.

“Kada više od 95 odsto naših potencijalnih kupaca živi van naših granica ne možemo da dozvolimo da zemlje kao što je Kina pišu pravila globalne ekonomije”, navedeno je u saopštenju Obaminog kabineta.

Iako je postojao otpor u javnosti prema TPP on nije ni izbliza jak kao otpor i u Evropi i u SAD prema Transatlantskom sporazumu o kome se od 2013. godine pregovara u tajnosti, tako da niko još zvanično nije video nikakav nacrt sporazuma već do javnosti dopiru samo neke “procurele” informacije o nekim temama pregovora. Ovaj netransparentan i nedemokratski princip predstavlja i najveći razlog zašto su se brojne nevladine organizacije, stručnjaci i političari sa obe strane Atlantika digli protiv TTIP-a. Uspostavljanje ovog sporazuma stvorilo bi zonu slobodne trgovine od 800 miliona ljudi. Međutim, carine između EU i SAD već su na minimalnom nivou za većinu proizvoda, tako da je cilj pregovora u stvari ukidanje regulatornih barijera u trgovini, ali i zaštita investitora. Ovo znači usklađivanje standarda i zakonodavstava SAD i EU, koja su nekim delovima tradicionalno i formalno veoma različita, kao što je zdravstveni sistem, prehrambeni standardi ili javne usluge. Upravo zbog ovoga protivnici sporazuma, pre svega u Evropi, ističu da se on pravi isključivo pod pritiskom i u korist multinacionalnih korporacija, koje žele da obezbede svoje profite nauštrb standarda potrošača. Problem je što su te barijere, koje svetski moćnici žele da uklone u stvari socijalna zaštita, propisi o zaštiti životne sredine, o pravima radnika, standardi o bezbednosti hrane, upotrebi toksičnih hemikalija, privatnosti u digitalnim komunikacijama, kao i bankarska pravila koja povećavaju troškove korporacijama.

Demonstranti protiv TTIP-a u Londonu prošle godine

Jedna od stavki na kojoj insistira američka strana, koja je u februaru 2013. i inicirala ove pregovore je otvaranje javnih usluga za privatne investicije. To podrazumeva i neke “nedodirljive” oblasti, barem u Evropi, kao što su javna zdravstvena zaštita, obrazovanje ili snabdevanje vodom. Cilj je da se američkim kompanijama omogući pristup ovim uslugama i to bez favorizovanja domaćih kompanija.

Možda i najosetljivija tema pregovora su pravila o bezbednosti hrane i životne sredine. S obzirom da sporazum podrazumeva približavanje propisa SAD, koji su dosta liberalniji prema ekologiji i hrani i EU, gde su standardi veoma kompleksni i strogi, u javnosti se sumnja da će se to približavanje desiti tako što će se standardi EU ublažiti na nivo američkih. Na kraju krajeva to bi značilo smanjenje troškova za kompanije i uklanjanje trgovinskih barijera.

Kod hrane tu se pre svega radi o genetski modifikovanim organizmima. U SAD oko 70 odsto hrane koju možete kupiti u prodavnicama sadrži genetski modifikovane organizme (GMO). S druge strane EU, sem nekoliko izuzetaka, uopšte ne dozvoljava prodaju GMO hrane, a još manje njenu proizvodnju. S obzirom na ranije pritiske američke administracije na zemlje EU da dozvole GMO nema sumnje da bi prihvatanje ove klauzule ugovora značilo otvaranje ogromnog tržišta za američke biotehnološke kompanije predvođene Monsantom. Slično je i u poljoprivredi gde se, recimo, u SAD mnogo blagonaklonije gleda na korišćenje pesticida u biljnoj proizvodnji ili hormona u stočarstvu nego u EU.

Kada se radi o zaštiti životne sredine dobar pokazatelj razlika u zakonima SAD i EI predstavlja upotreba toksičnih hemikalija. U EU je zabranjena upotreba 12.000 hemikalija u kozmetici, dok je u SAD svega 12 hemikalija zabranjeno. Takođe, u EU važi pravilo da kompanija mora da proveri bezbednost supstance pre nego što je upotrebi u proizvodnji, dok u SAD važi da se nešto može koristiti sve dok se ne dokaže da je nebezbedno.

Jedna od tema pregovora je i finansijska regulacija, koja je od 2008. godine kada je zbila kriza prilično zaoštrena. Za ovu oblast veoma je zainteresovana Velika Britanija, budući da je londonski Siti jedan od najvećih finansijskih centara u svetu, a po nekim parametrima i najveći, pa bi liberalizacija pravila itekako koristila velikim bankama. S obzirom da je globalna finansijska kriza izbila u SAD tamo je regulativa značajno zaoštrena prema bankama, mada bi i američki bankari sa zadovoljstvom pozdravili labavljenje restrikcija koje su uvedene da bi sprečile neku novu krizu.

Jedna od najjačih argumenata SAD i Evropske komisije za sporazum je rast trgovine, povećanje BDP-a i povećanje zapsolenosti. Ipak, otvaranje radnih mesta po svemu sudeći ne bi se desilo u Evropi. Sama EU je priznala da bi TTIP verovatno doprineo rastu nezaposlenosti u EU jer bi se određen broj poslova prebacio u SAD zbog mnogo liberalnijeg tržišta rada, manjih prava radnika i slabijih sindikata.

Po svemu sudeći, ukoliko TTIP bude usvojen internet kompanijama i provajderima mogla bi biti nametnuta obaveza da prate onlajn aktivnosti građana, kako bi se sprečila krađa intelektualne svojine, odnosno piraterija. Tako nešto je već pokušano 2012. godine tzv. ACTA sporazumom, koji je odbijen u Evropskom parlamentu i viđen kao udar na privatnost građana. TTIP bi mogao da posluži i kao mala vrata na koja bi moglo da se uvede praćenje internet aktivnosti evropskih građana (kao i uvođenje GMO hrane).

Značaj stavke o intelektualnoj svojini možda je i veći kada se radi o farmaceutskoj industriji. Naime, produženje zaštite patentnih prava moglo bi značajno poskupeti neke lekove, pre svega protiv kancera. Takođe, nevladine organizacije se plaše da će se cene lekova odrediti TTIP sporazmom i da će nacionalna zakonodavstva izgubiti pravo da određuju cenu lekova koji imaju značajan socijalni efekat.

Ipak, možda i najveći problem sa TTIP je što se sve odvija iza zatvorenih vrata, bez ikakve javne rasprave i pod ogromnim uticajem lobističkih grupa. Da ima razloga za strah pokazuje i izjava Sesilije Malmstrom, komesara za trgovinu Evropske unije, koju je dala u razgovoru sa novinarom londonskog Independenta da njen “mandat ne potiče od evropskih naroda”.

S nedostatkom demokratije povezana je i verovatno najspornija odredba TTIP-a, a toje ustanovljavanje mehanizma za rešenje sporova između investitora i država (ISDS). Naime, prema ovom, još uvek, predlogu kompanije bi mogle da tuže države u slučaju da ove donesu neki zakon koji ih ometa u sticanju profita. Arbitraža u ovim sporovima vodila bi se pred Svetskom bankom (a poznato je da SAD u ovoj instituciji ima presudan uticaj uspostavljen još pri formiranju Svetske banke u Breton Vudsu).

Kako bi to mogo da izgleda ne moramo da zamišljamo. Na primer, Filip Moris je tužio Urugvaj i Australiju za izgubljeni profit nakon što su ove zemlje odlučile da se na kutijama cigareta postavi grafički sadržaj protiv pušenja, što je smanjilo pušenje i prodaju cigareta.

Drugi slučaj se odvija u Nemačkoj, gde švedska kompanija Vatenfal tuži nemačku državu zato što je zatvorila nuklearne elektrane nakon katastrofe u Fukušimi.

Postoji i jedan nama bliži primer, u Rumuniji, o kom je Balkanmagazin već pisao, gde australijska kompanija Gabriel reursi preti tužbom državi zato što im zbog narušavanja životne sredine nije dala dozvolu za otvaranje rudnika zlata. Ta tužba nije samo za nadoknadu troškova već i za nadoknadu izgubljenog profita.

Tako vidimo pritisak korporacija na države, da ne donose zakone koji bi trebalo da štite zdravlje svojih građana ili životnu sredinu. U tom slučaju bi suverenitet država bio potpuno podređen međunarodnom sporazumu, na čije donošenje su imale mali ili nikakav uticaj. Ovo se pre svega odnosi na male zemlje koje ne bi imale ni dovoljno sredstava za dugotrajne i skupe sudske postupke protiv bogatih korporacija.

U svetu se već odvija oko 500 sličnih procesa između kompanija i država na bazi postojećih bilateralnih sporazuma, ali TTIP bi to digao na jedan sasvim novi nivo.

Jedan od glasnijih protivnika TTIP-a je i američki ekonomista i nobelovac Džozef Stiglic, koji smatra da se ovo ne može nazvati sporazumom o slobodnoj trgovini, jer on ide izvan trgovine već izaziva fundamentalne promene u zakonskim, sudskim i regulatornim praksama zemalja koje su uspostavljene demokratskim putem.