Iran namerava da proširi uticaj u Africi preko novog naftovoda

Produžavanje naftovoda Basra-Akaba do Egipta, bio bi „važan dodatak i novi put za isporuke nafte iz Iraka u severnu Afriku", ocenili su 17. marta resorni irački ministar Ihsan Abdua Džabar i egipatski ambasador u Bagdadu Ahmed Ismail, preneo je između ostalih arapskih medija i portal Middle East Monitor.

Prema ranijim najavama iračkih zvaničnika, očekuje se da će izvozni kapacitet naftovoda Basra-Akaba, koji prolazi kroz Jordan, dostići milion barela dnevno.

Ovaj potez bi se mogao sagledati i kroz prizmu šire strategije za jačanje uticaja Irana, posebno u svetlu sporazuma o strateškom partnerstvu između te bliskoistočne zemlje i Kine.

Tokom posete Teheranu, januara 2016. godine, kineski predsednik Si Đinping i iranski predsednik Hasan Rohani potpisali su sporazum o „sveobuhvatnom strateškom partnerstvu“ kojim su bilateralne veze i trgovina Irana i Kine proširene na 600 milijardi dolara tokom sledeće decenije, čime je i formalno potvrđena kineska inicijativa “Pojas i put”, pokrenuta u septembru 2013. godine.

Osim toga, kineska inicijativa “Pojas i put” ima za cilj jačanje političkih, ekonomskih i strateških veza, ne samo u okviru azijskog regiona, već se odnosi na Istočnu i Severnu Afriku, a fokus je stavljen na energetsku industriju.

Ključ ovog širenja je stvaranje integrisane energetske mreže na tom ogromnom području koja se bazira na snabdevanju naftom, gasom i električnom energijom, što pored izgradnje trajne infrastrukture, treba da obezbedi stalno prisustvo Irana i Kine na tom terenu.

Produženje naftovoda Basra-Akaba bi se moglo sagledati i kao potez u pravcu jačanja uticaja Irana, posebno u svetlu sporazuma o strateškom partnerstvu te zemlje i Kine. (Izvor: iranpress.com)

SAD i Izrael protiv širenja uticaja Irana

Kinesko-iranski savez bi mogao biti dodatni motiv za ostale bliskoistične zemlje da podrže “sporazum o normalizaciji odnosa” koji promovišu Sjedinjene Države i Izrael kao osnovni model kojim se može zaustaviti sve veći regionalni uticaj Irana, piše OilPrice.

Podršku američko-izraelskoj inicijativi do sada su pružili Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein i Maroko.

Međutim, u ovim relacijama se od Jordana na primer, pre može očekivati da se prikloni Iranu, s obzirom na njegovo snažno istorijsko suprotstavljanje Izraelu, ocenjuje za Oil Prajs stručnjak za ekonomsko-energetska pitanja Simon Votkins, koji je između ostalog bio i savetnik za geopolitički rizik u velikom broju glavnih hedž fondova u Londonu, Moskvi i Dubaiju.

Votkins takođe ukazuje i na ulogu Egipta, čija se pozicija smatra jednom od ključnih prepreka u drugom smeru, stvaranju šireg saveza arapskih zemalja, što bi doprinelo jačanju u energetskoj sferi kroz uključivanje Irana.

“Iako je tokom proteklih godina održavao dobre odnose sa Sjedinjenim Državama, prvenstveno iz finansijskih razloga, a od 2014. godine i zbog američke pomoći u smanjenju uticaja nekadašnjeg komandanta Vojske Egipta, a sada predsednika te zemlje Abdel Fataha el-Sisija, Egipat sebe već dugo smatra liderom arapskog sveta, zajedno sa Sirijom. U tom smislu, čak i blago pomeranje ovakve ideologije do tačke u kojoj se ona poklapa sa iranskom politikom, se u Teheranu doživljava kao nepremostiva prepreka”, ocenjuje ovaj stručnjak.

Iran je već dosta aktivan na područijima “šiitskog polumeseca”, najpre u Siriji, Jemenu, Iraku i Libanu.
(Izvor: amirkabir-co.com)

Jačanje šiitske zajednice

Promena vlasti u Bagdadu posle američke invazije na Irak 2003. godine i povlađivanje šiitskom revanšizmu prema dotle vladajućim sunitima Sadama Huseina su, čini se, širom otvorili vrata Iranu da krene u realizaciju projekta “šiitskog polumeseca”, koji od Teherana preko Bagdada vodi do Damaska i Bejruta.

Prema oceni poznavalaca prilika na Bliskom istoku, Iran je već dosta aktivan na područijima “šiitskog polumeseca”, najpre u Siriji, Jemenu, Iraku i Libanu.

Dodatan zamajac u tom pravcu su, prema oceni Simona Votkinsa, finansijski aranžmani koje Kina i Rusija nude državama na marginama ovog saveza, a koje se ekonomski bore sa posledicama dva ozbiljna sukoba, i to za manje od pet godina, povodom cena nafte i strmoglavog pada potražnje usled pandemije korona virusa i generalno, opšteg lošeg ekonomskog upravljanja.

Zemlje u sferi ruskog uticaja na koje se vrši finansijski pritisak za priklanjanje šiitskom savezu, a koji bi omogućio jačanje uloge Irana su Azerbejdžan, kao bivša država Sovjetskog Saveza sa 75 odsto šiitskog stanovništva i Turska, gde 25 odsto stanovništva čine Šiiti, ali i Bahrein, sa dvotrećinskim šiitskim stanovništvom, kao i Pakistan u kome je četvrtina populacije šiitska i koji je uporište američkih protivnika Al Kaide i Talibana.

Uticaj Kine je ipak širi, jer se odnosi na svaku državu, bilo da je na kopnu ili na pomorskim rutama, a posebno na one zemlje koje joj se već pridružuju u okviru programa „Jedan pojas, jedan put“, posebno na Bliskom istoku, u Omanu i Jordanu.

Upravo je pridobijanje Jordana za saveznika u ovoj šitskoj grupaciji država bio inicijalni razlog za sklapanje naftnog sporazuma koji je Irak nedavno oživeo.

Irak i Iran su obezbedili povezivanje svojih elektroenergetskih sistema, što je, kako se navodi, deo šireg projekta o stvaranju zajedničkog arapskog tržišta električne energije. (Izvor: insidearabia.com)

Prema Votsonovoj oceni, taj dogovor na prvi pogled ne deluje kao da ima veći domet od formalne najave produženja prethodnog ugovora koji je istekao krajem decembra prošle godine i koji znači da Jordan samo nastavlja da uvozi sirovu naftu iz Iraka.

Jordanska ministarka energetike Hala Zavati izjavila je u julu prošle godine da će Kraljevina obnoviti ugovor o uvozu najmanje 10.000 barela iračke sirove nafte dnevno koja bi se transportovala tankerima, uz popust od 16 američkih dolara za cenu Brenta, što se odnosi na transportne troškove i ukazuje na razliku u kvalitetu.

Ove zalihe nafte stižu iz najveće iračke rafinerije u gradu Baidžiu i direktno se dopremaju rafineriji nafte u Jordanu (JPRC), što je dovoljno da zadovolji oko sedam odsto dnevne potražnje Jordana.

Vrednost prvobitnog dogovora iz 2006. godine, računajući i popust za Brent naftu iznosila je 18 milijardi dolara, s tim da je Jordan snosio transportne troškove između Kirkuka u severnom Iraku i Zarke u Jordanu, nagoveštavajući jačanje energetskih veza između dve države.

Međutim, u osnovi ovog sporazuma bile su šire rasprave o budućim odnosima između Jordana i Iraka, što je rezultiralo potpisivanjem ugovora prošle godine o povezivanju elektroenergetskih mreža dveju zemalja.

Na ovaj način se zapravo obezbeđuje direktna veza između Jordana i Irana, koji je nedavno potpisao dvogodišnji sporazum sa Irakom o snabdevanju električnom energijom, što je inače najdugoročniji sporazum te vrste potpisan između dve zemlje.

Stručnjaci ocenjuju da će se pored naftovoda Basra-Akaba otvoriti nove mogućnosti za prodor iranske nafte
pod okriljem Iraka. (Izvor: theiranproject.com)

Sinhronizacija interesa Iraka i Irana

Samo mesec dana pre posete iračkog premijera Mustafe al-Kadimija Vašingtonu prošle godine, iranski ministar energetike Reza Ardakanian izjavio je da su iranske i iračke elektroenergetske mreže postale potpuno sinhronizovane u cilju obezbeđivanja snabdevanja električnom energijom obe zemlje kroz novi dalekovod Amara-Karke (Amarah-Karkheh), kapaciteta 400 megavata, koji se proteže dužinom od 73 kilometra.

Ovakvo energetsko usklađivanje potreba Iraka i Irana takođe „utire put za povećanje izvoza električne energije u Irak u bliskoj budućnosti, sa sadašnjih 1.361 megavata dnevno“, rekao je iranski ministar energetike Reza Arkadijan, prenosi OilPrice.

Takođe je dodao da su iranski i irački dispečerski centri u potpunosti povezani u Bagdadu, kao i elektroenergetske mreže, i da je Iran uz to potpisao trogodišnji sporazum o saradnji sa Irakom kako bi se „u različitim aspektima pomoglo iračkoj elektroenergetskoj industriji“.

Istovremeno, iranska kompanija za proizvodnju i isporuku elektroenergetske opreme objavila je da je izvoz električne energije Irana u druge susedne zemlje, u prethodnoj iranskoj kalendarskoj godini, po Gregorijanskom kalendaru završenoj 19. marta prošle godine, dostigao preko osam milijardi kilovat-sati, što je srednji prosečni porast od 27,6 procenata na godišnjem nivou.

U međuvremenu, irački ministar za električnu energiju, Mahid Mahdi Hantoš (Majid Mahdi Hantoush) izjavio je da Irak ne samo da radi na povezivanju svoje elektroenergetske mreže sa jordanskim mrežama, i to linijom od 300 kilometara, što je projekat čija se finalizacija očekuje u roku od dve godine, već da su gotovi i planovi za povezivanje sa elektromrežom Egipta zokom naredne tri godine.

Irački ministar je sem toga istakao, da je ovo povezivanje deo šireg projekta o uspostavljanju zajedničkog arapskog tržišta električne energije.

Paralelno sa ovim panarapskim planovima sprovode se inicijative za širenje postavke naftovoda, što se nadovezuje na inicijalnu ideju o ruti naftovoda Basra-Akaba koja se proteže na oko 1.700 kilometara, a zaobilazi Izrael.

U decembru 2019. iračko Ministarstvo nafte je objavilo da je završilo pretkvalifikacioni postupak za kompanije koje su zainteresovane za učešće u projektu izgradnje naftovoda, gde prva faza projekta uključuje postavku 700 kilometara dugog cevovoda kapaciteta 2,25 miliona barela na teritoriji Iraka.

Druga faza uključuje postavljanje 900 kilometara dugog cevovoda u Jordanu između gradova Hadite i Akabe, kapaciteta milion barela.

Za Iran, ovakva postavka otvara prostor za još jednu alternativnu liniju za izvoz nafte kroz Irak, sve do Hormuškog moreuza, kao istorijski ranjive rute između Omanskog i Persijskog zaliva. Prema oceni Simona Votkinsa, poznavaoca prilika u ovom regionu, otvaranje tog pravca u skladu je sa trenutnim planovima o izgradnji cevovoda Guriieh-Jask, kao i planova o izgradnji naftovoda koji bi vodio do Sirije.

Votkins ocenjuje da će se takođe otvoriti još jedan put za prodor iranske nafte, predstavljene kao da je poreklom iz Iraka, koja se kao takva, lako može isporučivati bilo ka Zapadu ili Istoku.

Prema njegovoj oceni, postoji čitav niz opcija za realizaciju trase naftovoda Irak-Akaba-Egipat, a čak i one koje se sada favorizuju, omogućavaju da se izbegne teritorija Izraela, uključujući vrlo kratku rutu koja ide istim pravcem kao i jedan od arapskih gasovoda, a kreće se od jordanskog grada Akabe do egipatskog Tabe, a zatim bi se, ukoliko bi bilo potrebno mogao kretati ka severu do Ariša, do granice Egipta sa Izraelom, a potom na zapad do Port Saida, grada u Egiptu, smeštenog severno od Sueckog kanala.