Nobelovac zahteva od SAD da ne potcenjuju klimatske promene

Upozorenje dvojice uticajnih ekonomista da kreatori politike potcenjuju štetu nastalu usled globalnog zagrevanja, dolazi u trenutku u kom američka javnost iščekuje da administracija predsednika Džozefa Bajdena objavi privremeni izveštaj o društvenim troškovima zbog štetnih emisija, odnosno “društvenoj ceni ugljenika”.

Predsednik Bajden je odredio rok od 30 dana za Međuagencijsku radnu grupu da objavi privremene vrednosti društvenih troškova ugljen-dioksida, metana i azotnog oksida, a taj rok ističe 19. februara.

Vodeći svetski ekonomista i nobelovac Džozef Štiglic i jedan od najuticajnijih britanskih ekonomista lord Nikolas Stern su se tim povodom javno obratili američkoj administraciji 15. februara, što je ekskluzivno objavio medijski portal međunarodne sindikalne organizacije, Prodžekt Sindikejt (Project Syndicate).

Ukoliko se radna grupa odluči na manji iznos, mnogi projekti i propisi za suzbijanje emisija neće se nastaviti, jer će njihovi troškovi premašiti procenjene klimatske koristi. (Jozef E. Štiglic, Izvor: Bloomberg)

Zagađenje zahteva visoku cenu

Administracija američkog predsednika Džozefa Bajdena mora da postavi cenu zagađenja ugljen-dioksidom dovoljno visoko da bi se podstakao obim i hitnost akcija na šta se administracija obavezala prema Amerikancima i ostatku sveta. Budućnost planete zavisi od toga.

Američki predsednik Džozef Bajden zaslužuje čestitke povodom odluke Sjedinjenih Država da se pridruže globalnim naporima u borbi protiv klimatskih promena. Ali, Amerika i svet moraju efikasno odgovoriti na izazov. U tom smislu je izvršni nalog predsednika Bajdena, od 20. januara o formiranju Međuagencijske radne grupe za socijalne troškove gasova sa efektom staklene bašte posebno važan korak.

Zadatak grupe je da osmisli bolju procenu troškova za društvo, svake tone ugljen-dioksida ili drugih gasova sa efektom staklene bašte koji se emituju u atmosferu.

Broj, koji se naziva društvena cena ugljenika (social cost of carbon / SCC), daje kreatorima politika i vladinim agencijama osnovu za procenu dobiti od javnih projekata i propisa donetih za suzbijanje emisije ugljen-dioksida ili bilo kog projekta ili propisa koji bi mogli indirektno uticati na emisije.

Ukoliko se radna grupa odluči na manji iznos, mnogi projekti i propisi za suzbijanje emisija neće se nastaviti, jer će njihovi troškovi premašiti procenjene klimatske koristi. Dakle, od ključne važnosti je dobiti pravu cenu, a pod pravim mislimo na višu nego što je bila u prošlosti.

Uopšteno govoreći, postoje dva načina utvrđivanja ove cene. Jedna od metoda, koju je primenjivala administracija bivšeg predsednika Baraka Obame, jeste pokušaj direktne procene buduće štete od emisije svake dodatne jedinice ugljenika.

Nažalost, izuzetno je teško primeniti ovu tehniku pravilno. Način na koji je to činila Obamina administracija imao je mnogo nedostataka, što je dovelo do preniske procene društvene cene ugljenika od 50 dolara po toni do 2030. godine. Dakle, čak i pre nego što je Donald Tramp postao predsednik, svet, a posebno Sjedinjene Države, činili su nedovoljno po pitanju klimatskih promena.

Način na koji je cenu odredila Obamina administracija doveo je do preniske procene društvene cene ugljenika od 50 dolara po toni do 2030. godine. (Nikolas Stern, izvor: The Guardian)

Problemi skriveni u detaljima

Problem je bio u tome što je Obamina administracija koristila integrisane modele procene, koji, kao što i samo ime govori, integrišu ekonomiju i nauke o životnoj sredini kako bi izračunali pravac ekonomije i klime tokom sledećeg veka ili dalje.

Integrisanje ekonomije i životne sredine ima izuzetan smisao, ali skriveni problem je u detaljima. Ovi modeli pokazali su se nepouzdanima, generišući široko varirajuće opsege procena koji su veoma osetljivi na određene pretpostavke.

Na primer, značajan rezultat jedne popularne verzije ovih modela je da bi trebalo prihvatiti globalno zagrevanje od 3,5 stepeni Celzijusa u odnosu na predindustrijske nivoe. To je daleko više od granice od 1,5 do 2 stepena Celzijusa koju je međunarodna zajednica usvojila Pariskim sporazumom 2015. godine.

Zapravo, Međuvladin panel o klimatskim promenama naglasio je da su rizici povezani sa globalnim zagrevanjem od 2 stepena Celzijusa mnogo veći nego na 1,5 stepeni Celzijusa, što znači da su rizici na 3,5 stepeni Celzijusa očigledno daleko veći.

Povećanje temperature za 3,5 stepeni Celzijusa proizilazi iz pretpostavki iznetih u modelu, uključujući i opasan neuspeh od nedovoljno ozbiljno shvaćenih ekstremnih rizika koje neupravljanje klimatskim promenama predstavlja za naše okruženje, živote i ekonomiju. Štaviše, integrisani modeli procene ne prepoznaju na odgovarajući način potencijalnu ulogu inovacija i sve većeg povratnog dejstva u klimatskim akcijama.

Još jedan problem Obamine metodologije je taj što je ona dovela u nepovoljan položaj buduće generacije. Velika korist od suzbijanja emisija sada leži u smanjenju rizika od opasnih klimatskih promena decenijama unapred.  To znači da se moramo zapitati koliko nam je stalo do naše dece i unuka. Ako je odgovor „ne mnogo“, onda ne treba previše da uradimo, ali ako nam je stalo do njih, to mora na se odgovarajući način da odrazi u našim proračunima.

Formalno, metodologija Obamine administracije bavila se ovim pitanjem pretpostavljajući diskontovanje, pokazujući koliko će manje vredeti dolar sledeće i naredne godine, u odnosu na njegovu vrednost u trenutku proračuna.

Obamina administracija koristila je godišnju diskontnu stopu od tri odsto, podrazumevajući da bismo za uštedu od jednog dolara za 50 godina bili spremni da danas potrošimo samo 22 centa, odnosno da bismo uštedeli jedan dolar za 100 godina, bili bismo spremni da potrošimo manje od pet centi.

Trošenje novca danas na klimatske akcije je poput kupovine polise osiguranja, jer smanjuje rizik od budućih klimatskih katastrofa. (Izvor: Pixabay)

Viša cena smanjuje budući rizik

Ne postoji etičko opravdanje za davanje tako malog značaja blagostanju budućih generacija. Pored toga, nema čak ni ekonomskog opravdanja kada se uzeme u obzir rizik.

Uostalom, danas plaćamo premije osiguranja kako bismo sutra izbegli gubitke. Drugim rečima, da bismo umanjili rizik. Obično platimo, recimo, 1,2 dolara da bismo u proseku vratili jedan dolar sledeće godine, jer osiguravajuća kompanija daje novac kada je to potrebno – u slučaju saobraćajne nesreće ili požara u kući.

Uz potrošnju koja smanjuje buduće rizike, odgovarajuća diskontna stopa je niska ili može biti negativna, kao u ovom primeru, kada bi potencijalni efekti mogli da uključe ogromne destrukcije.

Trošenje novca danas na klimatske akcije je poput kupovine polise osiguranja, jer smanjuje rizik od budućih klimatskih katastrofa. Dakle, rizik se pretvara u nižu diskontnu stopu i veću cenu ugljenika.

Sada kada se administracija predsednika Bajdena obavezala međunarodnom cilju da se ograniči globalno zagrevanje na 1,5 do 2 stepena Celzijusa, trebalo bi da prihvati drugi, pouzdaniji način izračunavanja društvene cene ugljenika. Jednostavno, to je cena po kojoj ćemo moći da smanjimo štetne emisije dovoljno da sprečimo ozbiljno zagrevanje planete.