Čista energija izazov za rusko-kineske odnose

Kako sada stvari stoje, stiče se utisak da su se Evroazija i Istočna Azija udružile. Kina se suočava sa tvrđom linijom iz Vašingtona, a poseta šefa evropske diplomatije Žozefa Borela Rusiji nije dala očekivane rezultate. Konvencionalni energetski resursi do sada su bili uporište čvrstih rusko-kineskih odnosa, ali bi nova, “čista” energija sad mogla da ih razdvoji.

Takav zaključak se može izvesti na osnovu sadržaja energetskih strategija Kine i Rusije koje su dve zemlje predstavile tokom prošle godine, smatra svetski priznati stručnjak za energetiku i ekonomiju Robin Mils, izvršni direktor konsultantske kompanije za energetska pitanja Kamar Enerdži (Quamar Energy) u autorskom tekstu koji je juče objavio dnevni list Našnl (The National) iz Abu Dabija (UAE), a Balkanmagazin prenosi.

Mils podseća da se u skladu sa deklaracijom, koju je predstavio u septembru, kineski predsednik Si Điping obavezao da će njegova zemlja postići klimatsku neutralnost do 2060. Sa druge strane, ruska energetska strategija do 2035. godine, usvojena nešto ranije, u aprilu, ne ukazuje na zaokret u energetskoj politici.

Rusija je svetski lider u izvozu nafte i gasa, treća po izvozu uglja, ali i vodeći proizvođač za svetsko tržište ključnih minerala. (Izvor: cgtn.com)

Uloga Rusije u energetskoj stabilnosti Kine

Duž svoje duge granice, Rusija i Kina su uspostavile jaku energetsku saradnju. Rusija je svetski lider u izvozu nafte i gasa, treća po izvozu uglja, ali i vodeći proizvođač za svetsko tržište ključnih minerala, poput platine, srebra, kobalta, nikla i uranijuma.

Nasuprot tome, Kina je najveći uvoznik sva tri energenta i najveći globalni korisnik većine minerala. Pritom, nastoji da zameni ugalj gasom kako bi se smanjile štetne emisije.

Kada je o energetici reč, ruski izvoz je tradicionalno usmeren na razvijene zemlje zapadne hemisfere. Za prodaju fosilnih goriva Evropi, koja je visokoprofitabilna za Rusiju, uglavnom se koristi već postojeća infrastruktura.

Međutim, usporena ekonomija evropskog kontinenta, uz napore da se diversifikuju izvori snabdevanja kako bi se okončala monopolistička praksa, stavlja Rusiju pred ozbiljne izazove. Tu je i oštro protivljenje Sjedinjenih Američkih Država izgradnji novih cevovoda, pre svega 1.200 kilometara dugog komercijalnog gasovoda “Severni tok 2”, kojim prirodni gas treba da ide kroz Baltičko more, od ruskog naselja Urst-Luga u Lenjingradskoj oblasti, do Greifsvalda, grada na severoistoku Nemačke.

Što je najvažnije, evropski planovi o budućnosti bez ugljen-dioksida i okretanje ka obnovljivim izvorima energije, kako i električnim vozilima su prepreka ruskom izvozu fosilnih goriva.

Nije iznenađujuće što je, u svom zaokretu ka Istoku, Moskva zadovoljila potrebe kineskog tržišta snabdevajući ga kroz naftovod “Istočni Sibir - Pacifik” (ESPO), koji je aktivan od 2009. godine i investicija vredna 25 milijardi dolara. Takođe, tu je i gasovod “Snaga Sibira”, pušten u rad početkom decembra 2019. godine, koji treba da doprinese da Rusija postane jedan od najvećih snabdevača Kine prirodnim tečnim gasom. Verovatno se računa i na “Altajski” gasovod, poznatog i kao “Snaga Sibira 2”, koji vodi do zapadne Kine. Isporuke iz njegovih arktičkih postrojenja za tečni prirodni gas trebalo bi da stižu do Kine Severnim morskim putem ka istoku, prolazeći kroz Severni ledeni okean, koji je sve lakše prohodan.

Usporena ekonomija evropskog kontinenta, uz napore da se diversifikuju izvori snabdevanja, stavlja Rusiju pred ozbiljne izazove. (Izvor: ysia.ru)

Zapad i rusko-kineski odnosi

Sankcije Zapada produbile su zavisnost Rusije od Kine. Kineska nacionalna naftna korporacija (CNPC) i investicioni fond Put svile (Silk Road Fund) imaju udeo od oko 30 procenata u “Jamal” projektu za snabdevanje tečnim prirodnim gasom. CNPC i Kineska ofšor nacionalna naftna korporacija (CNOOC) učestvuju u još jednom sličnom projektu - “Arktik LNG 2”.

Državna naftna kompanija Rosnjeft kaže da bi njen sledeći veliki projekat, “Vostok” u istočnom Sibiru, mogao da proizvede oko 2,3 miliona barela nafte dnevno i 50 miliona tona tečnog prirodnog gasa do 2030. godine, uglavnom namenjenog Istočnoj Aziji, a dopremao bi se Severnim morskim putem.

Izvršni direktor Rosnjefta Igor Sečin, koga smatraju Putinovom desnom rukom, rekao je da će projekat koštati oko 157 milijardi dolara. Kompanija je u pregovorima sa kineskim, indijskim i zapadnim investitorima.

Međutim, interesi Rusije i Kine se sukobljavaju u nekim važnim oblastima. Ruski Dalekoistočni federalni okrug, naseljava 6 miliona ljudi, dok 100 miliona živi u susednim provincijama u Kini.

Sem toga, Carska Rusija je dobila velike delove Spoljne Mongolije i Mandžurije ugovorom iz Aiguna, sklopljenog 1858. godine, i drugim iz Pekinga, potpisanog 1860. godine.

Sem toga, Sovjetski Savez i maoistička Kina razmenjivali su veoma oštru retoriku povodom spornih područja 1969. godine, što je pomoglo da tadašnji američki predsednik Ričard Nikson stekne utisak da su kineski komunisti ozbiljna protivteža ruskim.

Kineska inicijativa “Pojas i put” uključuje velika ulaganja u unutrašnju Evroaziju, tradicionalno rusku zonu interesa, i na Bliski istok, gde je Moskva ne tako davno stekla uticaj. Iako se snaga prisustva Kine u ovim oblastima oseća više u ekonomiji nego u političkoj sferi, i ovo drugo će uslediti, u stilu ekspanzionističkih sila.

Razlike u pristupu tržištu

Kina je zainteresovana za slobodan protok energenata, dok motivi Rusije leže u kontroli i zaštiti monopola. Međutim, Rusija tu već gubi bitku, a primer je Turkmenistan, koji drži četvrte najveće rezerve gasa u svetu. Ranije je izvoz iz ove države u Centralnoj Aziji išao preko Rusije, ali sada Kina proizvodi i kupuje najveći deo turkmenistanskog gasa.

Međutim, prekidi u isporukama konkurenata koji podižu cene nafte i gasa korisni su za Moskvu, dok na Peking imaju suprotan efekat.

Kina zauzima poziciju u kojoj, kao ključni deo svoje strategije budućeg ekonomskog rasta, klimatskog vođstva i dominacije u tehnološkoj sferi, postavlja obnovljive izvore. (Izvor: tiredearth.com)

Čista energija najveći izazov

Rastući izvor napetosti i nejednakosti u odnosima ipak, u najvećoj meri potiče od tektonskog pomeranja u percepciji energije na globalnom nivou. Ruska energetska strategija gotovo se u potpunosti oslanja na fosilna goriva, dok nove resurse, kao što su obnovljivi izvori uglavnom sagleda kao pretnje. U tom smislu, ogromna kopnena teritorija Rusije i potencijal za proizvodnju vetra i sunca, ostaju neiskorišćeni.

Istina, državna kompanija Gasprom počela je, iako prilično nevoljno, da istražuje vodonik, uprkos tome što se njen dugogodišnji evropski partner Nemačka veoma zalaže za ovo novo gorivo. Utisak je da je na delu scenario sličan ranijem, kada se krenulo sa tečnim prirodnim gasom. U svakom slučaju, Rusija je malo uradila na prikupljanju i skladištenju ugljenika, iako se to prirodno uklapa u njenu industriju fosilnih goriva.

Treba uzeti u obzir da će ruski projekti poput Vostoka ili arktičkog LNG-a biti proizvodno aktivni i 2050. godine, što je znatno duže od perioda u kome bi Kina trebalo da se približi nultoj emisiji ugljen-dioksida, odnosno klimatskoj neutralnosti.

Međutim, u pogledu energetske stabilnosti i finansija, izvoz ruskog goriva je koristan “most” za Kinu, ukoliko Peking obezbedi da Rusija snosi veći deo računa i otplati povezane kineske zajmove znatno pre sredine veka.

U međuvremenu, Kina zauzima poziciju u kojoj, kao ključni deo svoje strategije budućeg ekonomskog rasta, klimatskog vođstva i dominacije u tehnološkoj sferi, postavlja solarnu i energiju vetra, baterije i električna vozila, uz prenos ultra visokog napona na velike udaljenosti i druge inovativne pristupe.

Rusija ne pokazuje znake sličnog pregrupisavanja u energetskoj sferi i neće to ni učiniti bez konstruktivnijeg odnosa sa Zapadom.

Duga vladavina predsednika Putina, sa još uvek dobrom perspektivom u tom smislu, donela je stabilnost i uspon ruskoj industriji koja se bazira na fosilnim gorivima uz produkciju ugljovodonika. Iako daleko efikasnija i fleksibilnija nego u vreme generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza Leonida Brežnjeva, budžetska zavisnost od izvoza fosilnih goriva još je dublja i znakovi ekonomske stagnacije su zabrinjavajući.

Rusija će se na kraju suočiti sa neprijatnim izborom između dve mogućnosti - gubitak značaja za Peking ili suštinsko preusmeravanje sopstvene ekonomije i političkog pristupa.